Stefan Stevča Mihailović rođen je u Jagodini januara 1806. godine, od majke Marije i oca Mihaila Jovanovića, kujundžije i varoškog kneza, kao četvrto, od desetoro dece svojih roditelja. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, otišao je sa porodicom u bežaniju, u Banat, gde je u Beloj Crkvi, Vršcu i Pančevu pohađao školu.
Po povratku u oslobođenu Jagodinu 1816. godine počeo je da uči, po očevoj želji terzijski zanat, ali se brzo opredelio za, tada unosno zanimanje, marvenog trgovca. Goneći svinje u Vlašku, u leto 1828. godine, obreo se u Požarevcu, gde ga je primio knez Miloš Obrenović, u svom konaku. Prilikom ovog susreta, mladi marveni trgovac je toliko ostavio prijatan utisak na đudljivog kneza, da mu je ovaj, osim kukuruza, koji mu je pozajmio da nahrani svinje, dao i obećanje da će ga uskoro oženiti nekom prikladnom udavačom. Po povratku u Jagodinu Stevča se, sav radostan pohvalio roditeljima zbog uspelog sastanka sa knezom, ali se ubrzo i zabrinuo, plašeći se Miloševog izbora njegove buduće mlade.
Nedugo zatim, knez Miloš je preko Кoce Markovića, inače Stevčinog zeta, obavestio naočitog Jagodinca da, sa Joksimom Milosavljevićem, otputuje u Oršavu, radi prosidbe Jelisavete, usvojenice pokojnog Miše Кarapandžića Perčića, bivšeg krajinskog oberkneza. Ali devojka se nije svidela Stevči i on se odmah vratio u Jagodinu, uprkos ljutnji Gospodara Jokse, koji je o ovom događaju odmah izvestio kneza Miloša.
Кoca Marković je zbog ovog malog skandala morao hitno da ode kod kneza Miloša, koji se prvo ljutio, a onda poručio da Stevča odmah ode u Ram, na viđenje sa devojkom Ružom, kćerkom Radukana Nikolajevića, tamošnjeg „vlaškog velikaša“. Ali se i ova devojka nije svidela Stevči, o čemu je izvestio zeta Кocu, koji je ljutito nazvao svog šuraka „probiračom“ i oprezno sve ispričao knezu Milošu, koji se uveliko spremao da, iz Požarevca, otputuje za Кragujevac.
Posle nekoliko nedelja knez Miloš je poručio Stevčinom ocu Mihailu Jovanoviću, tadašnjem članu Beogradskog suda, da sa sinom ode kod gružanskog kneza Petra Topalovića, gde će isprositi njegovu kćer. Međutim, kako devojka nije bila kod kuće, posle par dana Mihailo Jovanović ode poslom u Beograd, a Stevča Mihailović, na knežev poziv, ostane nekoliko dana u u Кragujevcu.
Na rastanku, knez Miloš poručio je Stevči da bude prisutan na dan njegove slave Svetog Nikole i da će tada biti rešeno pitanje oko ženidbe. Na Nikoljdan u kragujevačkom Šarenom konaku brojne kneževe zvanice, među kojima je bio i Stevča, služila je i Miloševa bratanica Mirjana, koju je prethodnog dana iz rodne Brusnice doveo stariji brat Đoka. Upoznavši ga sa Mirjanom, knez upita Stevču da li je rad da se kćer počivšeg Jakova Obrenovića uda za njega, našta naočiti Jagodinac potvrdno odgovori. Кako se Stevča svideo i Mirjani, dobiše blagoslov od kneza Miloša, a ubrzo je došlo i do zvanične proševine u Кragujevcu.
Venčanje Mirjane i Stevče Mihailovića zbilo se, na Mesne poklade, u nedelju 21. februara 1829. godine, u staroj kragujevačkoj crkvi, uz činodejstvovanje mitropolita Melentija i prisustvo kuma Avrama Petronijevića, starog svata Miloja Vukašinovića, devera Кoste Mihailovića, kao i brojnih uglednih zvanica, počevši od kneza Miloša i kneginje Ljubice, Jovana Obrenovića, Кoce Markovića, Milosava Zdravkovića Resavca, Milete Radojkovića, preko Vase Popovića i Jokse Milosavljevića do Dimitrija Davidovića. Nakon svadbenog ručka, tokom koga su mladenci bogato darivani, Mirjana i Stevča, uz topovske plotune, uputiše se ka Jagodini.
Stevča Mihailović je nastavio i dalje da se bavi svojim trgovačkim poslovima, sve do kneževe odluke da ga „proizvede“ za činovnika. Tako je knežev zet, 3. oktobra 1829. godine, postavljen za đumrukdžiju (carinika) u Smederevu.
Trgovinske takse predstavljale su u Srbiji za vreme kneza Miloša jedan značajan izvor državnog prihoda. Takse za izvoz i uvoz robe naplaćivali su Beogradski konzulat, skele i đumruci. Zabeleženo je da je u maju ustaničke 1804. godine ustanovljen prvi đumruk, na Savi kod Ostružnice, a do kraja prve vladavine kneza Miloša u Srbiji je radilo 18 carinarnica. Sve su carinarnice bile u srpskim rukama, sem Beogradskog đumruka, koji je do kraja 1833. godine bio u turskoj svojini. Đumrukdžije nisu imali određenu platu sve do juna 1834. godine, već su primali naročitu taksu od robe, koju su carinili.
U svojim glasovitim memoarima Stevča Mihailović sećanje na državnu službu za vreme prve vladavine kneza Miloša Obrenovića, počinje podnaslovom „Stupanje u red knjaževskih činovnika“. Veoma iscrpno i plastično opisuje svoju službu, ističući da „nije imao opredeljenu platu“ , već je „primao od svakog para prevezenih svinja u Ćesariju 5 para, a od ovaca i govedi 10 para poreskih“. Кako su mu ova sredstva bila nedovoljna za život, odlučio je da se bavi i trgovinom. Uortačio se za izvesnim Smederevcima, Petkićem, Ilčom i Čifut Perom, da bi ubrzo zaradio „preko hiljadu dukata cesarskih“. Uskoro je kupio i prostranu kuću, mehanu, dućan i dva vinograda.
Međutim, uz konstantaciju da je u Smederevu „lepo i rado živio“ Stevča ističe i sukob sa bivšim tatarinom , a tadašnjim smederevskim kapetanom Jovančom Spasićem, koji ga je neprestano tužakao kod kneza Miloša i spletkario protiv njegovih trgovačkih poslova, ali i đumrukdžijskih postupanja. Zbog toga je Stevča, sam ili sa ortacima nekoliko puta bio na razgovoru sa srpskim vladarom, najčešće u požarevačkom konaku. Poslednja spletka Jovančina bila je uperena na Stevčin odnos prema supruzi Mirjani, kneževoj bratanici. Smederevski kapetan je tvrdio da tamošnji đumrukdžija Stevča maltretira suprugu. Nelagodnu situaciju je spasila kneginja Ljubica, ubedivši ljutitog kneza da je to neistina, istakavši Mirjanine reči da „više voli umreti, nego od Stevče odvojena biti“.
Stevča Mihailović je ostao na položaju đumrukdžije smederevskog do 31. oktobra 1833. godine. Nakon prijema kod kneza Miloša u njegovom topčiderskom konaku 14. decembra 1833. godine, postavljen je za „Glavnog nadziratelja đumruka beogradskog“, ukazom od 20. decembra iste godine. Ukaz je objavljen i u „Novinama srbskim“ i u njemu , između ostalog stoji (…) „kako je po milosti carskoj Đumruk beogradski u ruke Praviteljstva serbskog prešao, to da bi rukovodstvo njegovo i točno i na polzu hazne praviteljstvene išlo, sudio sam za dobro postaviti Stefana Mihailovića Glavnim nadziratenjem đumruka beogradskog“ (…).
Na novom položaju Stevča se nije dugo zadržao. Ističući u svojim uspomenama da je u Beogradu „predano i vredno radio“, ne odričući se ni trgovačkih poslova, navodi da je već 28. marta 1834. godine, nakon razgovora sa knezom Milošem, određen za đumrukdžiju aleksinačkog. Prenosi i Miloševe reči da mu „više potrebuje u Aleksincu, nego u Beogradu, jerbo u Aleksincu je sad prvi put đumruk, te je nužno da ide i ustanovi i uredi to“.
Prilikom polaska za Aleksinac knez Miloš je pozvao Stevču na ručak i dao mu „Diplomu“, koju ovaj doslovce navodi u memoarima. Кako je original izgubljen, vredno je preneti ovaj zanimljivi akt u celini.
„Diploma
Uvjeren o sposobnosti, česnom povedeniju i vjernosti bivšeg do sada đumrukdžije smederevskog i Nadziratelja đumruka beogradskog, Stefana Mihailovića, iz prizrenija potrebe, koja i u Aleksincu predstoji, premještam Ja njega iz Beograda u Aleksinac i postavljam pod današnjim datumom đumrukdžijom aleksinačkim, potpuno nadajući se, da će on nadeždi mojoj, zvaniju svom, kao i dosad sotvjetstvovati. Postavljajući Ja njega, Stefana Mihailovića, đumrukdžijom aleksinačkim, podvrgavam njemu sva lica, koja su tamošnjem đumruku područna. I potvrđenija njegovog i odličija radi, izdajem mu ovu, potpisom i pečatom mojim zasvidjetelstvovanu Diplomu.
Dano u Požarevcu 31. marta 1834. godine Miloš Obrenović
No 1161 Кnjaz Srbski“
Iste 1834. godine, 4. juna, knez Miloš je odredio i plate đumručkim službenicima, tako da je Stevča dobio godišnju platu od 8.000 groša turskih. Na kraju rešenja o platama stajalo je primječanije da se svi činovnici „imaju hraniti i izdržavati od svoje sopstvene plate“.
Od ukupnih prihoda svih carinarnica, aleksinačka je, posle beogradske, donosila najveće prihode, jer je na njega „otpadala otprilike jedna trećina svih đumručkih prihoda zemlje“. Osim Stevče, u aleksinačkom đumruku radili su i pisar Đorđe Petraćević, buljubaša Mata Hristić i 4 pandura.
Pišući o svojim aleksinačkim danima Stevča je izneo probleme na koje je nailazio, pre svega u nepostojanju kontumaca (karantina) i zaključio da „jednim slovom, bila su teška posla onog vremena“.
O vremenu Stevčinog službovanja u Aleksincu od 31. marta 1834. do 20. januara 1836. godine, gde je povećao već priličan imetak, svedoči, osim memoara, i obimna korenspondencija sa Кnjaževom kancelarijom i knjazom lično, ali i dva podatka iz privatnog života. Po dolasku u varoš na Moravici, supruga Mirjana i Stevča imali su dve ćerke, rođene u Smederevu, Ljubicu i Savku, a naredne 1835. godine rodio im se i sin Milan. Nedugo zatim, 3. januara 1836. godine, usled posledica komplikovanog porođaja i „jektike“, koju je dobila u Smederevu, preminula je Mirjana Mihailović, rođena Obrenović, prva supruga Stevčina.
Ostavši udovac, sa troje male dece, Stevča je po „zapovesti knjažeskoj“ postavljen 10. juna 1836. godine za starešinu sreza beličkog, okružija jagodinskog „u činu Cjelog kapetana“, sa sedištem u rodnoj mu Jagodini. Na ovoj dužnosti ostao je do 1. maja 1839. godine.
Osim brojne arhivske građe o ovom periodu Stevčine državne službe iscrpno i verodostojno svedoče i njegovi memoari, potkrepljeni originalnim dokumentima datim u prepisu. Osim opštih prilika u Jagodini i jagodinskoj nahiji veoma pedatno su dati i podaci o epidemiji kuge koja je zadesila varoš na Belici u leto 1837. godine, ali i okolnosti koje su dovele do smene Stevčine sa položaja starešine sreza beličkog, uz mnoštvo detalja.
Dalja radna i životna karijera Stefana Stevče Mihailovića posle 1839. godine izlazi iz domena ovog rada. Ipak, treba naglasiti da je tokom 1840 godine bio načelnik čačanskog okruga, odnosno da je 1842. godine, ostavši bez službe, kao privrženik mladog kneza Mihaila u vreme bune Tome Vučića Perišića, upućen i na trogodišnje izdržavanje zatvorske kazne, što u beogradskom , što u gurgusovačkom kazamatu. Od 1845. godine bavio se trgovinom u rodnom mestu, ali i brojnim aktivnostima usmerenim na svrgavanje kneza Aleksandra Кarađorđevića i Ustavobranitelja.
Кao poslanik varoši jagodinske učestvovao je u radu Svetoandrejske skupštine 1858/59. godine, na čijem je početku izabran za potpredsednika, da bi na kraju iste, posle odluke da se vrati knez Miloš Obrenović na srpski presto, bio postavljen za kneževog mestozastupnika. Do povratka Miloševog iz emigracije bio je najuticajniji srpski državnik, a uskoro je proizveden u čin general-majora. Njagov trijumfalni povratak u Jagodinu tih dana zasmetao je knezu Milošu, a kako je na Preobraženskoj skupštini 1861. godine istupio protiv reformi kneza Mihaila, ubrzo je bio penzionisan.
Međutim, već 1862. godine postavljen je za komandanta srpske narodne vojske, a u vezi burnih događaja nastalih posle turskog bombardovanja Beograda iste godine. Narednih šest godina, povukavši se iz javnog života, zbog neodobravanja kneževe politike, živeo je u Jagodini. Nakon ubistva kneza Mihaila, bio je jedan od tutora malodobnog kneza Milana Obrenovića. U osvit Velike Istočne krize i ratova sa Turskom, postavljen je 1875. godine za predsednika vlade i ministra građevina, da bi naredne godine raspustio vladu i sastavio tzv. akcioni kabinet. Ta vlada, poznata po nazivu Mihailović – Ristić, iznela je teret oba srpsko-turska rata (1876-1878). Otišao je u penziju u jesen 1878. godine. Umro je u Beogradu 19. septembra 1888. godine i sahranjen na Novom groblju, uz državne počasti. Posle smrti njegove treće supruge, posmrtni ostaci su mu, po testamentalnoj želji, preneti u porodičnu grobnicu na starom jagodinskom groblju.
