piše: Ljubiša Bata Vujić
Naša reka u nepovrat otiče. Brzo, moćno, jako. Кo bujica. Nema te brane koja bi mogla da zaustavi tu silinu nestajanja, niti dovoljno normalnih koji bi je sagradili. Mi uglavnom razgrađujemo na svim poljima, zadojeni mržnjom i ubeđenjem da su nam za sve drugi krivi, nesposobni da se suočimo sami sa sobom, kao loši đaci. Zato i ponavljamo neprestano. Iste greške i iste gluposti, a zaborav od koga bolujemo i kome tako lako nanovo podležemo je nemilosrdan. Utakmica u kojoj neprestano pravite greške u koracima je unapred izgubljena, tako da konstatacija da se igra do poslednjeg sudijinog zvižduka, u našem slučaju ne pije vodu, jer kod nas vrlo brzo neće imati ko da igra.
Izgleda da taj rebus opstanka mi ne umemo da rešimo, verovatno zato što predugo kod nas život tako malo vredi. I verovatno zato što nam vreme odavno nije saveznik. Niti strpljenje, koje se istrošilo ko đonovi iznošenih cipela. U tim dugogodišnjim burama kopnilo je dostojanstvo, čestitost, saosećanje, razumevanje, sposobnost da prihvatimo razlike, porodični mir, vaspitanje, pravo na sopstveno mišljenje i sve ono što svakog od nas treba da čini čovekom, pre svega. Кad presuše izvori čovečnosti, solidarnosti, humanosti,obrazovanja, osmeha i nade, primat preuzmu bolesti, one najteže. Neizlečive…
Tako formiran mozaik besmisla lako popune kockice prostote i prizemnosti oličene u pogubne rijaliti programe, obesmišljavanje i omalovažavanje znanja i stručnosti. I onda ne treba da čudi što nam pamet odlazi u beli svet u potrazi za srećom i normalnim životom, bez namere da se ikad vrati. Кonstatacije da je ceo region u tom odlazećem modu, tako dobro opisuju naš princip guranja problema pod tepih i nikako nisu u skladu sa ulogom lidera na Balkanu, koju sami sebi uporno dodeljujemo.
Кad saberemo broj onih koji su otišli i onih koji neprestano odlaze sa brojem onih koji godišnje umiru, a koji je daleko veći od broja novorođenih, dolazimo do zastrašujućeg rezultata. Nije potrebno biti naročiti matematičar pa sagledati kuda taj trend vodi. Samo za ublažavanje pomenutih parametara biće potrebne decenije i decenije odgovornosti, sistematičnosti, energije i danonoćnog stručnog rada. Vreme nam ističe. Vreme koje nemamo. To i takvo stanje se ne leči izjavama da mladima nedostaje patriotskog duha, da su mekani i razmaženi pa hrle u Sidnej, Pariz, London ili gde već. To samo produbljuje jaz i želju za odlaskom, iako je to neverovatno teška odluka. Složićete se da mlad, obrazovan čovek teško može da ostvari svoje snove i podiže decu sa trista evra mesečno. Pravo na snove i želju za boljim životom, koji su u samoj biti ljudske prirode, ne treba da im uskraćujemo, jer je to sebično. Čovek se jednom rađa i jednom dobija priliku da živi, i ta se prilika više nikad neće ponoviti. Zato su svaki sat,dan, mesec i godina dragoceni.
Moje skromno mišljenje je da treba da poradimo na ambijentu, na sigurnosti, na iskrenom dijalogu i da iskorenimo svakojake međusobne podele i mržnju. Da sujetu, osionost i samoljubivost zamene odgovornost i istinska želja da se učini sve kako bi opstali, ma kako to naivno i utopistički zvučalo. Država koja ostaje bez naroda nema mnogo čemu da se nada u budućnosti. Naravno, lako je to napisati i biti kritičan. Smatram da smo svi odgovorni, jer na tome što će iza nas ostati, svoj život i svoju budućnost treba da grade generacije koje dolaze i to ne bi smeli da im uskratimo, ma kako nam se to u ovom trenutku daleko činilo.
Кao reka nam mladost u nepovrat otiče, plašim se da cure poslednja zrnca našeg zamišljenog peščanog sata, a još se više plašim da taj sat neće imati ko da okrene kad sav pesak iscuri …
22.08.2019.
Zante ( ostrvo Zakintos, Grčka)
