Сећања
На јучерашњи дан пре тачно годину дана отишла је у вечност још једна радијска легенда Вера Милошевић Величковић из Ћуприје (27.04.1929 – 16.08.2017.), доајен радијског посла, дугодишњи спикер Радио Светозарева, Новог Сада, Титограда и Сарајева.
Ова деценија однела је многе легенде друге половине прошлог века па, изгледа, да ни Вера није хтела да буде изузетак, пошла је њиховим стопама, на вечно путовање Зато би било просто недопустиво да се ми, њене колеге, у овом тренутку на годишњицу њене смрти, не подсетимо неких детаља из њеног живота, заједничких дана, пре свега, у Радио Светозареву, како се тада звао радио кога више нема.
Вера Милошевић, доајен радио новинарства, била је спикер Радио Новог Сада, Радио Титограда и Радио Сарајева одакле је с пролећа 1963. године дошла у Радио Светозарево. Заправо, неколико месеци раније вратила се овде, у родну Ћуприју, да би спикер Радио Светозарева постала одмах по предаји овог радија од стране колега из Радио Београда локалним властима, само пола године од његовог покретања за потребе тадашње радне акције на аутопуту „Братство и јединство“.
Да је Вера била рођена за радио говори и њен животни пут. Из четвртог разреда тадашње „Државне реалне гимназије“ у Ћуприји брак је одвео у Нови Сад где због раскошног гласа убрзо бива примљена у Радио Нови Сад на место спикера. И од тада почиње њено радијско путешествије: из Новог Сада у Титоград (Подгорицу), затим Сарајево и најзад Светозарево (Јагодину). У превремену пензију је отишла 1978. године из Радио Светозарева где је поред спикерског посла остварила и завидну новинарску каријеру уређујући бројне емисије: „Децо, данас сте наши гости“, „Пази семафор“, „Да се не заборави“ али и бројне музичке емисије.
Вера Милошевић је због свог говорног талента, изузетног гласа и савршене дикције и акцента, обучавала и многе млађе колеге, међу којима и аутора овог текста. Била је, без претеривања, поморавска Драга Јонаш. Волела је медитеранску музику, посебно италијанску, због чега је врло често уређивала музичке емисије баш тог типа. И као жена је одавала утисак да долази са Медитерана, као да је била „Наполитанка“, а не Ћупријчанка. Једном речи, Вера је била госпођа која доноси дух мора…
Нема сумње да ће Вера нама, њеним колегама али и слушаоцима, остати у сећању као ведра, увек насмејана особа, спремна да се шали, особа која никада није показивала да има проблеме, а музиком коју је поред спикерског посла бирала, чинила да и наше мисли проблеме остављају по страни. Италијанска канцона јој је била фах али никад је нисам питао шта је толико везивало за Италију, зашто је дух Сан Рема преселила у Поморавље. Посебно је волела композицију Адриана Ћелентана „Ventiquattro mila baci“ (24 хиљаде пољубаца). Она их је свакако заслуживала више.
ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ
Одлазак драгих особа је прилика да и поред разумљиве, неизмерне туге, издвојимо и по неки детаљ који одсликава дух и догађаје који су их пратили током каријере. Вера их је имала много, а три анегдоте о којима је у последњем интервјуу казивала колегеници Љиљани Милосављевић (Нови пут, 05.10.2016), издвојио сам и за ово сећање:
ЏАКЛИНА
« Читам ја недељне жеље слушалаца и наиђем на текст: драгој ћерки Џаклини (из једног села поред Свилајнца), мама и тата из далеке Аустралије шаљу најлепше жеље за 18. рођендан.., гледам и помислим да је грешка у куцању, па уместо Џаклини прочитам Жаклини. После само два дана у редакцију стиже дописница на моје име и врло кратак текст: спикерко, не грешај, ја нисам Жаклина, него „Џ“, Џаклина!“
ПЈЕТАК
„Друга анегдота је с почетка спикерске каријере, из тадашњег Радио Титограда“, присећала се Вера која се није устручавала да се шали на свој, али и туђи рачун:
„Сва важна, пуна себе, јер већ имам спикерског искуства, уђем у студио и на знак техничара који је укључио микрофон, почнем да импровизујем – добро јутро, драги слушаоци, данас је пјетак…
„Неколико минута касније, позове ме директор и, наравно, уследиле су прве пацке: ђевојко и ми Црногорци кажемо ПЕТАК, немој да импровизујеш, него се држи текста“.
ВЕСТИ ИЗ КАНТЕ
„Из истог радија је и следећа комична ситуација“, сва у заносу враћала је Вера младост приликом тог разговора:
„Уђем у студио неколико минута пре почетка јутарњих вести. Правило је било да се испред микрофона оставе откуцане најновије вести. Међутим, тог јутра, уместо испред микрофона, гомила папира стајала је на крају дугачког студијског стола. Помисливши да су то вести од јуче, згужвам их и бацим у корпу за смеће и чекам. Тонац притисне микрофонски тастер и обрати ми се – Вера, идемо!
Ја притиснем „дугме“ с моје стране и кажем му – мени нису донели вести.
Дежурни уредник, који је такође био у техници, хвата се за главу:
А шта си то бацила у корпу?
Немајући куд, узмем корпу, ставим је на крило, и почнем да вадим лист, по лист изгужваног папира.
И тако слушаоцима саопштим вести из корпе за смеће“, присећала се Вера својих радијских почетака.
Раде Милосављевић
