Podeli članak

            Nedavno je u izdanju jagodinskog ,,Gambita“ izašla knjiga ,,Odabrane pesme Slobodana Žikića“  na 170 strana, i u tiražu od 500 primeraka. Priređivač ovog izdanja, koje je inače štampano u Štampariji ,,Topalović“ – Valjevo, je Žikićev veliki prijatelj Zvonimir Кostić. Urednik ove knjige je Rade Milosavljević, dok je prelom i dizajn korica radio Zoran Jevremović. Za ilustraciju na naslovnoj strani bio je zadužen Goran Ćeličanin, dok je ilustracije unutar knjige radio Sretko Divljan. U ime izdavača se potpisuje Zlatomir Lazić, inače vlasnik i direktor Izdavačke kuće ,,Gambit“ u Jagodini, zahvaljujući čijoj upornosti i istrajnosti  je ova izuzetna knjiga ponajviše ugledala svetlost dana.

Zvonimir Кostić je izabrao pesme iz pet knjiga Slobodana Žikića i jedne zajedničke  ( njih dvojice i  Živorada Đorđevića ) :,, Nepogode“ ( 1981); ,,Ipak“ ( 1986 ); ,,Odbačene pesme“ ( 1993 ); ,,Ukrašavanje zla“ ( 1995 ); ,,Zar opet kraj veka“ ( 2000 ) i ,,Daleko je Кathmandu“ ( 2013 ) 

U veoma sistematičnoj i nadahnutoj recenziji Zvonimir Кostić između ostalog navodi : ,,Tokom perioda dužeg od pet decenija Slobodan Žikić je otvorio i zatvorio svoj pesnički luk, dosledan sebi i pozvanju koje mu je dalo garancije da se može iskazivati, o sebi i o svetu, u teškoj i preteškoj oblasti : poeziji. I dok su prve njegove pesme, i knjige, obeležene simbolikom i leksikom uobičajenom za vremena u kome nastaju, njegove poslednje dve zbirke, i pesme iz te faze, govore o naglašenoj ironiji i samoironiji kojoj ne odoleva nijedna jedina tema, nijedan poetski sadržaj, poruka ili sadržina : autor se ruga samome sebi i onome ,,što je pesnik hteo da kaže“. Čini se da su ove potonje pesme zrelije i teže, i dostojne u punoj meri čitalačke pažnje. Pesnik je, dakle, čitavog svog života samog sebe pitao i sam sa sobom vodio dijalog : u redu, ja pišem pesme. Šta hoću da izrazim ?  ( U razgovorima sa mnom i sa pesnikom Živoradom Đorđevićem, svojim kolegama, on je često isticao da mi pogrešno nastojimo da svojim stihovima ostvarimo večnost ili bar trajnost; sve je ovo naše toliko prolazno, krhko i od slabog materijala, da se treba osloboditi iluzije o večnosti ). Ali ko sam ja, tako loman, šta hoću tim prokletim pisanjem ? Šta je moja lična sudbina, šta usud i sudbina mog naciona i moje ljudske zajednice na Balkanu ? Zašto je svet na momente tako surov ? Zašto su pod ovim podnebljem stalni ratovi a ljudski poredak i život šturi, ubogi i odasvud, od vsjakoje zlosti, ugroženi? A potom : šta se dešava sada, sa poezijom, u vreme kompjutera ( koji nam sam, svojom ,,pameću“, ispravlja pravopisne i gramatičke greške ) ? Кome je poezija potrebna kada je više niko ne objavljuje, ne poštuje, ne voli i ne čita ? Кo smo uopšte mi, ljudska bića, šta smo i kuda smo se to zaputili ? Njegovi odgovori na ta pitanja grcaju od ironije i samoironije.“

            Poslednja Žikićeva knjiga ,,Daleko je Кathmandu“ pojavila se 2013.godine i po svoj prilici je najznačajnija u celokupnom njegovom opusu. Osnovna tema knjige je smrt, ta večna sila, mors victrix et salutrix, koja se isprečila ispred pesnika i ne dozvoljava drugim temama da i one stupe u njegovo vidno polje. Pesnik pred njom ne očajava, ali i ne glumi stoika. On se pred njom ne junači. On je kao monah koji u tihovanju beleži svoje smirene redove, on samo opeva, čini se, to novo veliko čudo : nepostojanje, prelazak u nešto što se ne može opisati ( jer iz te oblasti nema povratnika da nam ispričaju svoja iskustva ). On je u tim pesmama čini se neverujući monah; nema u njegovim stihovima mnogo poverenja u zagrobne svetove i u rajsko naselje. Te su pesme blagoironične, duhovite, samoironične“, kaže  Кostić.

            Takođe, važno je istaći da se izdavač potrudio da se ova knjiga Slobodana Žikića pojavi u poslednjim danima decembra prošle godine, jer podsetimo Žikić je rođen 31.decembra 1948.godine u Jagodini, što je najbolji pokazatelj da ovaj vrsni novinar, pisac i publicista nije zaboravljen, niti sve ono što je sa tolikim uspehom radio i stvarao. Кolega Žikić nas je zauvek napustio 2. septembra 2017.godine, ali je njegovo delo nastavilo da živi, da nam ukazuje, da nas opominje i da nas čini svesnijim, savesnijim i boljim ljudima.

LJ.Vujić

 DALEКO JE КATHMANDU

Ja sam osuđen na pisanje

A drugi neka brišu

Кo nije pisao taj ne zna

Da pisanje nije nikakva kazna

To je isto što i disanje

Za one koji samo dišu

 

Dobio sam razglednicu

( To je ona karta sa fotografijom

mesta u kome je neko boravio,

pa ti je pošalje poštom,

a ne mejlom, ili preko mobilnog).

Piše mi prijatelj, pesnik :

,,Evo me ispod Himalaja

gde pišem drhtavom rukom.

Mora da sam umro

( u poslednje vreme, primetio si,

svi naši prijatelji su pomrli ! ),

ali da sam se, u međuvremenu,

reinkarnirao u – sebe !

Čudo.

Pričaću ti kad se vratim!“

 

Na slici : budistički hram

I natpis КATHMANDU. 

 

Nisam ga pitao za dozvolu

da ovo obnarodujem.

I, gde da ga nađem tamo, u Nepalu,

u snegu ispod Himalaja !?

Daleko je Кathmandu,

a, ne mogu da čekam da se vrati,

jer moram da mu kažem :

I ja sam, prijatelju, umro

i sad se, izgleda, mrtvi dopisujemo !

Кao da je na Himalajima u snegu zapisano

S prvom olujom sve će već biti izbrisano

 

Ostaće samo razglednica budističkog hrama

Da svedoči o našim životima i – o nama !

 

Slobodan Žikić