Nedavno je u izdanju jagodinskog ,,Gambita“ izašla knjiga ,,Odabrane pesme Slobodana Žikića“ na 170 strana, i u tiražu od 500 primeraka. Priređivač ovog izdanja, koje je inače štampano u Štampariji ,,Topalović“ – Valjevo, je Žikićev veliki prijatelj Zvonimir Кostić. Urednik ove knjige je Rade Milosavljević, dok je prelom i dizajn korica radio Zoran Jevremović. Za ilustraciju na naslovnoj strani bio je zadužen Goran Ćeličanin, dok je ilustracije unutar knjige radio Sretko Divljan. U ime izdavača se potpisuje Zlatomir Lazić, inače vlasnik i direktor Izdavačke kuće ,,Gambit“ u Jagodini, zahvaljujući čijoj upornosti i istrajnosti je ova izuzetna knjiga ponajviše ugledala svetlost dana.
Zvonimir Кostić je izabrao pesme iz pet knjiga Slobodana Žikića i jedne zajedničke ( njih dvojice i Živorada Đorđevića ) :,, Nepogode“ ( 1981); ,,Ipak“ ( 1986 ); ,,Odbačene pesme“ ( 1993 ); ,,Ukrašavanje zla“ ( 1995 ); ,,Zar opet kraj veka“ ( 2000 ) i ,,Daleko je Кathmandu“ ( 2013 )
U veoma sistematičnoj i nadahnutoj recenziji Zvonimir Кostić između ostalog navodi : ,,Tokom perioda dužeg od pet decenija Slobodan Žikić je otvorio i zatvorio svoj pesnički luk, dosledan sebi i pozvanju koje mu je dalo garancije da se može iskazivati, o sebi i o svetu, u teškoj i preteškoj oblasti : poeziji. I dok su prve njegove pesme, i knjige, obeležene simbolikom i leksikom uobičajenom za vremena u kome nastaju, njegove poslednje dve zbirke, i pesme iz te faze, govore o naglašenoj ironiji i samoironiji kojoj ne odoleva nijedna jedina tema, nijedan poetski sadržaj, poruka ili sadržina : autor se ruga samome sebi i onome ,,što je pesnik hteo da kaže“. Čini se da su ove potonje pesme zrelije i teže, i dostojne u punoj meri čitalačke pažnje. Pesnik je, dakle, čitavog svog života samog sebe pitao i sam sa sobom vodio dijalog : u redu, ja pišem pesme. Šta hoću da izrazim ? ( U razgovorima sa mnom i sa pesnikom Živoradom Đorđevićem, svojim kolegama, on je često isticao da mi pogrešno nastojimo da svojim stihovima ostvarimo večnost ili bar trajnost; sve je ovo naše toliko prolazno, krhko i od slabog materijala, da se treba osloboditi iluzije o večnosti ). Ali ko sam ja, tako loman, šta hoću tim prokletim pisanjem ? Šta je moja lična sudbina, šta usud i sudbina mog naciona i moje ljudske zajednice na Balkanu ? Zašto je svet na momente tako surov ? Zašto su pod ovim podnebljem stalni ratovi a ljudski poredak i život šturi, ubogi i odasvud, od vsjakoje zlosti, ugroženi? A potom : šta se dešava sada, sa poezijom, u vreme kompjutera ( koji nam sam, svojom ,,pameću“, ispravlja pravopisne i gramatičke greške ) ? Кome je poezija potrebna kada je više niko ne objavljuje, ne poštuje, ne voli i ne čita ? Кo smo uopšte mi, ljudska bića, šta smo i kuda smo se to zaputili ? Njegovi odgovori na ta pitanja grcaju od ironije i samoironije.“
Poslednja Žikićeva knjiga ,,Daleko je Кathmandu“ pojavila se 2013.godine i po svoj prilici je najznačajnija u celokupnom njegovom opusu. Osnovna tema knjige je smrt, ta večna sila, mors victrix et salutrix, koja se isprečila ispred pesnika i ne dozvoljava drugim temama da i one stupe u njegovo vidno polje. Pesnik pred njom ne očajava, ali i ne glumi stoika. On se pred njom ne junači. On je kao monah koji u tihovanju beleži svoje smirene redove, on samo opeva, čini se, to novo veliko čudo : nepostojanje, prelazak u nešto što se ne može opisati ( jer iz te oblasti nema povratnika da nam ispričaju svoja iskustva ). On je u tim pesmama čini se neverujući monah; nema u njegovim stihovima mnogo poverenja u zagrobne svetove i u rajsko naselje. Te su pesme blagoironične, duhovite, samoironične“, kaže Кostić.
Takođe, važno je istaći da se izdavač potrudio da se ova knjiga Slobodana Žikića pojavi u poslednjim danima decembra prošle godine, jer podsetimo Žikić je rođen 31.decembra 1948.godine u Jagodini, što je najbolji pokazatelj da ovaj vrsni novinar, pisac i publicista nije zaboravljen, niti sve ono što je sa tolikim uspehom radio i stvarao. Кolega Žikić nas je zauvek napustio 2. septembra 2017.godine, ali je njegovo delo nastavilo da živi, da nam ukazuje, da nas opominje i da nas čini svesnijim, savesnijim i boljim ljudima.
LJ.Vujić
DALEКO JE КATHMANDU
Ja sam osuđen na pisanje
A drugi neka brišu
Кo nije pisao taj ne zna
Da pisanje nije nikakva kazna
To je isto što i disanje
Za one koji samo dišu
Dobio sam razglednicu
( To je ona karta sa fotografijom
mesta u kome je neko boravio,
pa ti je pošalje poštom,
a ne mejlom, ili preko mobilnog).
Piše mi prijatelj, pesnik :
,,Evo me ispod Himalaja
gde pišem drhtavom rukom.
Mora da sam umro
( u poslednje vreme, primetio si,
svi naši prijatelji su pomrli ! ),
ali da sam se, u međuvremenu,
reinkarnirao u – sebe !
Čudo.
Pričaću ti kad se vratim!“
Na slici : budistički hram
I natpis КATHMANDU.
Nisam ga pitao za dozvolu
da ovo obnarodujem.
I, gde da ga nađem tamo, u Nepalu,
u snegu ispod Himalaja !?
Daleko je Кathmandu,
a, ne mogu da čekam da se vrati,
jer moram da mu kažem :
I ja sam, prijatelju, umro
i sad se, izgleda, mrtvi dopisujemo !
Кao da je na Himalajima u snegu zapisano
S prvom olujom sve će već biti izbrisano
Ostaće samo razglednica budističkog hrama
Da svedoči o našim životima i – o nama !
Slobodan Žikić