Podeli članak

Skoro sam bio na jednom rođendanu, jubilarnom. Pričalo se o svemu i svačemu, ali s obzirom da je bilo muško društvo,uglavnom o velikim utakmicama naših najslavnijih timova, filmovima i naravno o avanturama iz vojske. I sve je bilo savršeno na prvi pogled, uz puno šaljivih dosetki i smeha, što je i logično imajući u vidu da se svi ti ljudi dugi niz godina poznaju i druže. Кako je vreme odmicalo i kako smo se prisetili svih Đorđevićevih trojki protiv Litvanije na Evropskom prvenstvu u Atini 1995.godine,
te gola Duleta Savića protiv Arsenala kad se lopta zakoprcala u rašljama Pat Dženingsovog gola, neko je nesvesno na talon tema ubacio politiku.
Polako, gotovo neprimetno primat su preuzeli preglasan govor, da ne kažem vikanje, netolerancija i isključivost. I onda su krenule salve najrazličitijih, uglavnom vrlo klimavih argumenata, a sve u cilju potvrde sopstvenih mišljenja, bez imalo želje da se neko drugi ko drugačije misli uvaži i sasluša. Osetio sam potrebu da zagasim, tu bespotrebno rasplamsanu vatru političkih strasti, jer proslava rođendana svakako nije mesto za to. Međutim, tu vatru nisu mogli u tom trenutku da ugase ni Nijagarini vodopadi. Ređale su se po hiljadu puta ispričane priče da se na dvoru cara Dušana jelo zlatnim kašikama i viljuškama, te da nije bilo Nikole Tesle ceo svet bi i danas bio u mraku, do toga da smo 1999.godine imali S – 300 mi bi NATO paktu nanu naninu i tako u nedogled. Sve u svemu jedni su zagovarali tezu da smo mi početak čovečanstva i civilizacije, da imamo tu crtu nebeskog naroda, a oni drugi da to baš i nije tako i da smo dosta brljotina pravili i u daljoj i u bližoj prošlosti, uz konstataciju da su ovi prvi bili daleko glasniji. U jednom trenutku mi se učinilo kao da sam pod vodom, imao sam mutnjikavu sliku i prigušen ton. Nisam mogao da verujem da će reči poput žileta, koje polako prerastaju u uvrede da budu razmenjivane između poznanika i prijatelja koji su se okupili jednim lepim povodom.
Odmah sam posumnjao u tezu da smo mi taj prvi izdanak prosperitetne civilizacije, imajući u vidu da ni posle toliko vekova nismo sposobni da uspostavimo dijalog sami među sobom. Slušajući pompezna poređenja o tome kako mi možemo da izdržimo sve, jer smo čeličeni u najtežim uslovima, a da su oni drugi sve stekli pljačkom, otimačinom i tlačenjem slabijih pa su zahvaljujući tome i otišli na Mesec, pomislio sam koliko smo otišli u aut, onako generalno.
Umerenost i uvažavanje su te večeri poraženi, bez ikakve šanse da se izbore makar za remi. Frustracija i prenaglašeno srbovanje su na jednom relativno malom uzorku pokazali u kakvom je stanju naša nacija. A istina ? Istina je negde između, ali put do nje svakako nisu ostrašćenost, nipodaštavanje i nerazumevanje onih koji misle drugačije. Bogatstvo naprednih društava je upravo u prihvatanju različitosti, u pluralizmu mišljenja, otvorenosti i gledanju u budućnost. Oni koji predugo žive u prošlosti teško hvataju korak sa svetom, jer on, odgovaralo to nama ili ne, ide dalje, bez mnogo osvrtanja i emocija.
Rastali smo se ko pokisli, umorni sami od sebe i jedni od drugih, dobro promukli, ali ne od pevanja. I šta je zaključak ? Ako pravite neku proslavu bilo kojim povodom, ma koliko su vam gosti pitomi, lepo vaspitani i dobri ljudi, autoritativno na samom početku zabranite razgovor o politici, tako će i slavljenik i gosti imati priliku da slave i da se lepo provedu, sve ostalo je lutrija, da ne kažem srpska posla …