Podeli članak

„Срећна Нова година и Божић“, „срећни новогодишњи и божићни празници“… ето тако, још од Св. Николе, у Србији почињу честитке на радио и тв станицама, порталима, новинама, међу људима… А нико да се запита шта ми уствари честитамо. Да би смо све ово разумели потребно је навести неколико чињеница.
Од 1582. године нове ере имамо два календара, Грегоријански који је те године озваничен и Јулијански који је до тада био званичан, а од тада примењиван углавном само у православном свету. Наравно, ни један, ни други нису српски, нити календари Српске православне цркве, што је врло битно истаћи. Па шта то ми онда честитамо и славимо?
Прича је исувише сложена да би смо се бавили свим детаљима, па ћемо зато да кренемо од неколико чињеница. Верници католичке вероисповести 25. децембра једне и првог јануара следеће године славе Божић и Нову годину по Јулијанском календару. Наравно, и православни верници славе Божић и Нову годину 25. децембра, односно 1. Јануара, али по Јулијанском календару, а то је, у ствари, 7. односно 14. јануар по Грегоријанском календару. И зато долази до забуне јер ми у том случају помињемо датуме „новог“ или званичног, а славимо по старом календару. Али је суштина да и по једном и по другом календару прво долази Божић па Нова година. Међутим, кад честитамо ми смо мало „католици“, а мало православци, а кад славимо, славимо све, осим „првог“ Божића. И никако да схватимо да кад кажемо срећна Нова година и Божић, да уствари правимо грешку јер тад честитамо Нову годину по Грегоријанском, а Божић по Јулијанском календару, а такозване српске Нове године нема нигде. Једино нормално би било, у било којој варијанти, рећи СРЕЋАН БОЖИЋ И НОВА ГОДИНА, никако обрнуто, али…
То „али“ доводи до питања од када је овако? Објективно, у првим вековима по ступању на снагу Грегоријанског календара ово питање није се посебно истицало. У тим временима се славио Божић, а за већину становништва наше планете Нова година је везивана за почетак рађања природе, дакле од пролећа. Дакле, гледало се у сунце и земљу. Међутим, и та обележавања нових циклуса нису била код свих иста. У древном Египту су прославу Нове године имали 20. јула, у античком Риму 1. марта, око пролећне равнодневнице, стари Германи нешто слично, око почетка пролећних радова, док су Јевреји празник Нове године везивали за први дан седмог месеца тишрија и то је обично између почетка септембра и краја октобра, по грегоријанском календару, а Кинезиза лунарни календар и то увек долази другог месеца после зимскогсолстиција, односно краткодневнице. Код њих је то празник доласка пролећа, крајем јануара или почетком фебруара.
Суштина је, дакле, да не постоји астрономски или било који догађај у природи који би оправдао ово што ми данас чинимо 1. јануара. Реч је о феномену који је човек измислио. Зашто и ко је то први предложио, нема одговора. Право питање је зашто смо ми заборавили стари српски календар по којем Нова година почиње почетком априла, односно у периоду смене два годишња доба, лета и зиме, јер се све везивало за почетак и крај радова у пољу: април и крај октобра, односно почетак новембра. И да само подсетим, по тим најстаријим календарима и традицијама Кинезима ускоро почиње 4717. Јеврејима 5780. а нама Србима 7528. година. С тим што смо ми, под притиском великих сила, посебно у деветнаестом веку, наш стари календар „заборавили“, заборавила га је и Српска православна црква, али је заборавила и на свој црквени календар по којем обележава или би требало да обележава Нову годину 1. септембра по Грегоријанском, односно 14. септембра по Јулијанском календару, као дан почетка литургијског циклуса. Па како се то онда родио нови празник и термин „српска нова година“? Случајно или не, из страха од асимилације али и ината, све је попримило данашње размере после Другог светског рата. Јак притисак Титових комуниста да се забрани све што је везано за српску традицију и православље, па и овај „несрећни“ календар Јулија Цезара, створило је инат који траје до данашњих дана и којем се приклонила и Српска православна црква.
Све би ово било у реду, а није, да бар знамо шта, када и како честитамо. И зато мислим да треба да се освестимо и да неке ствари радимо рационално не би ли сачували сопствени идентитет: стари српски календар, који је настао у правој српској прапостојбини – Винчи и винчанској цивилизацији управо овде где смо и сада, на Балкану, на обалама Дунава, затим ћирилицу проистеклу из винчанског писма и, најзад, култ славе, такође настао у тим старим временима, који једино Срби имају. Тада су настали и темељи хришћанске и православне филозофије, у начину живота старих Винчана, коју су стари мудраци само прилагодили захтевима хришћанства.
Зашто је све тако као је? Зато што немамо државу која би се тиме бавила, која би на прави начин схватила питање асимилације и нашег нестајања. Из тога проистиче, наравно, и образовни систем који је пун површности али, усудићу се да кажем, свесно или несвесно, и антисрпског градива. И, најзад, јавна гласила која одавно нису „српска“ (сем часних изузетака који немају велики утицај). Зато, уколико се одрекнемо традиције, одрећи ћемо се и себе самих.
Ако је ова Нова година по Јулијанском календару постала препознатљива као празник по Србима, славимо је, али немојмо да терамо у потпуни заборав нешто што су наши прави корени – Нову годину по најстаријем српском календару. Био би то истовремено и празник поновног рађања природе после дугог зимског сна и сигурно је да би могла да постане нови српски бренд, утолико пре јер је најстарија, јер припада календару који је настао овде, на обалама Дунава. По њему су сва документа датовали, поред осталих, Свети Сава, цар Душан… патријарх Павле.
Зато је потребно да знамо шта, када и због чега славимо.