Podeli članak

Седим ових дана уз кафу и ракију са Бајом Џаковићем у јагодинској „Легенди“, једној од последњих кафана какве познајемо из наше младости. Нова година је ту па су почела да навиру сећања на неке прохујале и на неко време кад је тих кафана било на сваком ћошку. У Јагодиниза сваки прст на руци. И то само почетком друге половине прошлог века: „Југославија“ преко пута железничке станице, па „Мезулана“, одмах преко пруге на рибарском путу, а у граду, „Шарена кафана“ преко пута „нове“ цркве, затим чувени „Солун“ у старој чаршији, „Париз“, на углу преко пута суда, а преко пута споменика „Ослободиоцу“, на скверу, „Спорт кафана“ и, наравно, кафана хотела „Палас“,у главној улици. Пре тих времена било их је и много више. И обавезно карирани столњаци. Од раног јутра пушила се „турска“ кафа из шоља са дебелим зидовима, права кафанска како смо уобичајавали да кажемо, мирисала „брља“ из чокањчића и олово са тек пристиглих дневних новина, као да су штампарије биле преко пута. А на столовима, испод стаклених звона, крофне, још вруће после пржења. Средом и суботом, ако мало закасниш, нема где да седнеш. Пијачни дани, поранили сељаци да пазаре, па свратили да разбију мамурлук. И тако свакодневно, годинама. Али, било је и резервисаних столова, за оне како смо их ми, „обични“ гости, називали редовним посетиоцима, или инвентаром кафане. У ствари, присећамо се Бајо и ја, били су то последњи боеми, од Ђуре Јакшића, о којем су се, заједно са „Солун кафаном“ испредале легенде, до тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и наших колега из редакције Радио Светозарева и „Новог пута“, који су уистину знали да заседну, испију, запевају и освану: чувени Матра, Жикица Чичак, Иван Глумац, па Жика Шкљоца…. И тако, свакодневно. Свако од њих је имао своју кафану.
У другој половини шездесетих година у редакцију радија дошао је из Параћина млади, перспективни новинар, Бошко Самарџић (03.10.1943-10.10.2004). Човек од пера, али и гласа, са дубоким бас – баритоном, врло брзо је постао члан те „елите“. И то не само у Светозареву (Јагодини), већ и у родном Параћину.
Ја сам у редакцију дошао неколико година касније, где сам и упознао Бошка. Били смо у такозваној „малој“ згради, Вука Караџића 3, које више нема. Некада је то била приватна кућа породице Таушановић, или једна од њихових кућа пошто је та фамилија изградила цео кварт око некадашњег „Паласа“, а пошто је после рата национализована, када је шездесетих година прошлог века тражен простор за тек основани Радио Светозарево, општинско руководство му је доделило ту зграду. „Нови пут“ је остао још целу деценију у „Шохајевој“ кући (некадашњи апотекар АнтонијШохај, национализована 1948), на чијем суместу данас НЛБ банка и кафић „Срце“. Унутра,та радијска кућа имала је четири веће просторије, две собе, лево и две десно од улаза, и мању у средини лево, вероватно некадашња трпезарија. У правцу главног улаза била је једна, још мања просторија, некадашње купатило, а између свих њих, у средини, велики хол који је власницима служио за пријем гостију. Сви ми који смо радили за радио били смо ту смештени, осим „соба“ десно које су преправљене за студио и технику па се, као у некој породици, због малог простора, чуло све шта причамо, и громки смех и по нека псовка и, наравно, „међусобна“ оговарања.. Као да су зидови имали уши. Бошко је седео у средњој лево, заједно са још двоје, троје колега. Његов глас је посебно парао ваздух.Једино је студио посебном изолацијом био поштеђен свега тога како до слушалаца не би долазио „породични“ живот новинара.
Тих седамдесетих година један новинарски жанр, који је до тада био престижан у дневним новинама и по чему се разликовао њихов квалитет, почео је да осваја и етар све већег броја локалних и регионалних радио станица. Реч је о репортажи, која се уз коментар, сматрала врхунским умећем људи од пера. Радијска репортажа је била и некако раскошнија, јер си себи могао да дозволиш да се распеваш и распишеш, како се то обично говорило. Е, ту је, Бошко био мајстор.
Преврћући ових дана пожутеле странице тог времена које су све ове године биле у подруму чекајући, ваљда, да носталгија проради и не знајући, на почетку, шта се све ту налази, ископам текстове емисија и репортажа које сам писао, међу којима су биле и три странице Бошка Самарџића. Текст те његове репортаже је у целини био ту, а да бисте доживели „оригинал“ недостајаће само музика која га је пратила. Бошко је прерано отишао, већ јетринаест година, али његови пожутели листови којима ће ускоро пола века су још ту:

АМЕН САМА БУТ РОМА
Бљештава светлост из циркуских шатри разбија први сумрак и као да одлаже најављени долазак ноћи. Мноштво света тиска се испод гласоговорника из кога допире промукао глас:
– Навали народе ! Први пут у вашем граду гостује велики циркус“.
Данас је вашар.
Сећам се дечачких дана. Тада сам долазио на овај ритуал да купим звиждаљку и да са друговима крадем црвене , жуте, плаве, лицидерске колаче, да задиркујем казанџије и бозаџије, да срушим наслагане земљане вазе и да нестанем у гужви, уз псовке дебелог лончара. То је за мене био вашар.
Вечерас сам поново дошао после толико година међу циркуске шатре, ни сам не знајући због чега. Све се мења. И људи и обичаји. И криво ми је што вашар губи своје дражи. Заправо, читав тај помпезан шарени живот лагано умире. Идем између шатри и размишљам о том умирању. Али, ја вечерас нисам сам. И не жалим само ја ово нестајање.
Претпоноћни ветар размешта седе коврџе на изборано чело старог Циганина. Крупне очи боје дивљег кестена, оивичене смежураним капцима гледају у сиво оловно небо. Долазе кише. Избледела блуза припила се уз мишићава леђа.
На далекој периферији пред малом жутом кућом са неравним зидовима, ту на домак велике циркуске шатре, траје сећање на скитачки живот. Са изгребане виолине прскају у зрак патетични акорди АМЕН САМА БУТ РОМА. Некада је било много Цигана.
Два црнопута малишана са голим трбусима, прљавим рукама једу лубеницу. Стари Шабан посматра их смирено и као да се чуди што их дубока, искрена и болна поезија циганског дерта нимало не узбуђује. Јече струне оживљавајући загонетан источњачки бол, сукоб са савременим животом, чежње вреле страсти, бол који се заварава песмом и игром немирног оријента. Дуги кошчати прсти што притискују сулудо жице подсећајући на тренутак кад је објављено мировање.
Источњачка љубав, врела и трагична, поцрнели чекићи и сломљени арњеви на колима и цео скитачки живот замотани су у чергу исцепану на стотину места и бачену са болним узвиком АМЕН САМА БУТ РОМА.
А све је то било у једном животу који је трајао два времена. Док се караван скитача кретао путевима и странпутицама, Шабан је у заносном грчу говорио:
– ДЕМАДАЈЕ МИКЕМАНА. Дај ми, мајко, виолину.
Увече, кад су се черге постављале насупрот ветру, крај велике ватре Ђенка је певала и играла у шалварама од шамске свиле, отварајући срце као на длану. Није хтела да мирује врела циганска крв. Цигани су играли, певали и плакали. На ватри страсти претварали су се у флуид нежности, великодушности, витештва и сањарије. Уморни и бели од прашине, на ознојеним коњима, стизали су међу вашарске шатре и ту чинили предах. Због једног увиђања које је било неминовност животне колотечине плакали су и Цигани, и виолина, и тарабук, и гитара.
А потомци који стасају не хватају муве на коњским сапима. Они купују свеске у којима ће решавати Питагорину теорему. То је њихов пут и њихов живот. Одредили су га сами уз помоћ овог времена. Претпоноћни ветар најављује долазак киша. Стари Шабан, пред малом жутом кућом са неравним зидовима, ту на домак вашарске шатре, смирено посматра малишане са голим трбусима како прљавим рукама једу лубеницу. А у њему – ретко, тако кад посматра небо и кад однекуд издалека дође велики циркус, испламти сећање на исцепане черге, на поцрнеле и нагарављене вериге и бакраче, на дедове и очеве у подераним шареним кошуљама, на сломљене арњеве, на душу скитача. И – на тренутак кад је одлазећи из черге са малим завежљајем на углачаном штапу преко рамена, узвикнуо:
– Еј Есма, еј Османе, еј Ђерка… Збогом!
Болан грч у грлу, у великим очима сузе.
НЕКАДА ЈЕ БИЛО МНОГО ЦИГАНА.Скитача.

Приредио: Раде Милосављевић