Dobitnik ovogodišnje prestižne nagrade „Slobodan Žikić“ za najbolji tekst objavljen na informativnom portalu „Srpsko pero“ je Rade Milosavljević, novinar , a odnedavno i pisac .On je nagradu u vidu unikatne povelje dobio za tekst „Cirkus“ koji spada u pomalo zaboravljenu i slabo korišćenu novinarsku formu -komentar.U obrazloženju žirija u sastavu-Bajo Dzaković,Milan Jakovljević i Zoran Ćirić izmedju ostalog piše da je žiri imao težak zadatak jer je konkurencija bila velika ,ali i da je odluka doneta jednoglasno i nedvosmisleno.Nagradu laureatu Radetu Milosavljeviću uručila je prošlogodišnji dobitnik nagrade Jasmina Trajkov.Prigodnoj svečanosti pored brojnih kolega i prijatelja portala „Srpsko pero“ prisustvovala je i zamenik gradonačelnika Jagodine Snežana Vukašinović.Istovremeno obeležena je i druga godišnjica postojanja i uspešnog rada portala „Srpsko pero“,kao i omaž nedavno preminulom uredniku portala Baji Dzakoviću i Slobodanu Žikiću.Kantautor Dusko Dimitrijević Endži je na sugestivan način uz gitaru otpevao nekoliko pesama iz bogatog opusa dvojice umetnika.
Evo i nagradjenog tekst
ЦИРКУС
Пише: Раде Милосављевић
Било је то у једној великој земљи, толико великој да се простирала од истока до запада. Та земља је имала више губернија у којима су владали цареви, а над њима је био цар над царевима. Е, у једној од тих губернија, у једном њеном великом селу, одлуче да оснују циркус да би мало засмејавали народ. Јер, дошло је време, закључили су, да народ више није знао шта ће са собом од среће, али му је фалило нешто да би се смејао. И тако дођу на идеју да је циркус најбоља ствар. У том селу имали су једну стару шатру, није била баш најбоља, али је могла да задовољи за прво време а и мислили су да ће за то велико село да буде довољна.
Кмет, то вам је био први човек села, постави потрчка да се брине да циркузанти не претерају. И циркус крену. Али нису очекивали да ће народ толико да навали. Пошто одавно није било циркуса ни у великом селу, ни у највећој губернији, али ни у великој земљи од истока до запада народ је већ прве вечери толико навалио да су се били ко ће пре да дође до карата. И тако из вечери у вече. Зато циркузанти одлуче да сваке вечери по мало мењају програм не би ли што више засмејали народ који је био срећан, али некако није умео да се смеје. А тих вечери баш се смејао, највише некој представи која се, како су записали људи око потрчка, звала „Комарац на језику“.
Е, сад, можете да замислите када вас уједу за језик, одебља вам, па ви не да се смејете, него не затварате уста. И тако из године у годину. Али, потрчко, па кмет, а онда помало и цар забринули су се где ће да сместе толики народ па одлуче да повећају шатру и да је мало уреде како би народ био још срећнији. Међутим, добошар, али није био само један, били су и они са малим добошима, саопшти једнога дана, на велико задовољство срећног народа, да ће да праве нову шатру где ће моћи да се смести више људи и где ће, природно, моћи више да се смеју, да грицкају семенке и где ће сви да буду срећни.
Пролазиле су године, долазили су и нови кметови, дошао је и нови потрчко, али од нове шатре није било ништа, чак чинило се неким срећним људима да се и ова постојећа све више смањивала. Уморили су се и циркузанти па је смеха све мање било. Неки су чак и заплакали. А потрчко са својим помоћницима и добошарима је то објашњавао да је сада народ постао паметнији па му није више до смеха, већ до нечег узвишенијег, јер када је некоме толико добро, причали су, не сме много да се смеје, удариће га фрас, па може, не дај боже и да полуди.
И тако, из године у годину. Нова шатра је одавно заборављена, циркузанти су се мењали, а велика губернија је добила свог цара над царевима који је имао нове поданике, а и кмет је у великом селу добио нову титулу – мали цар. И потрчко је оматорио па је спремао једног малог потрчка да га једног дана када њега више не буде било замени. Добошари више нису били потребни, мали цар више није гледао циркус, а велики цар те велике губерније, пошто је најзад постао највећи, имао је друге проблеме, јер је народ одавно већ био срећан да више о томе није морао да брине.
Нови циркузанти више нису имали задатак да насмеју народ, јер шта би радили ако, не дај боже, народ стварно полуди од толиког смеха. А и народ више није био исти, овом новом народу би било тешко објаснити како да се понаша ако га комарац уједе за језик. Додуше и циркуски програм се променио. Сада се неке тачке зову „Чир на желуцу“, „Мозак упола“, „Жуљ на кажипрсту“, „Групно увлачење у дупе“, „Како се воле две циркузанткиње“, па „Како се воле два циркузанта“.На опште задовољство народа и велики и мали цар су закључили да са циркусом треба упознати и друга села по великој губернији. Пошто се народ у великом селу толико извештио уместо добошара најбољи из његових редова иду од села до села и причају какав је то циркус у њиховом селу. Стари циркус и даље ради, али ови нови прете да га надмаше.И то без шатре. Оне су превазиђене. Сад су нека нова времена, све се дешава под небеском капом. Једино што остаје је – циркус!
