Р А Т
Да ли је рат негација човека? До скоро о рату Дарио није ни размишљао. Сва сазнања су била из књига и са филма. Но, таквих ствари се клонио као авети.
Пре извесног времена рат му се наметнуо. Тихо, нечујно, а затим све јаче и јаче, као сабласт увукао се у његов дом, а затим и у њега, његове мисли и живот. Догађао се на не тако великој раздаљини од родног града на лепим и историјски и културно познатим просторима. Тада је почео више да размишља о њему.
Док у новогодишњој ноћи, као гимназијалац, у пријатном хотелском амбијенту поред треперавог и светлуцавог мора, уз звуке заносне музике, седи и посматра људе око себе, размишља. Ништа није као некад.
На подијуму за игру је стари господин, лепа госпођица са заносним црним шеширом, са својим пријатељем, много других младих, на први поглед задовољних људи. Но, ипак није тако весело. Сви се њишу у ритму музике, али са одлуталим погледима и мислима у правцу Превлаке.
И његове мисли су тада одлепршале из ове свечане ноћи.
Чинило му се као да је одједном одрастао, јер су за трен нестале све мале радости, које су га окруживале. Некада се радовао сваком новом сазнању, другу, пријатељу.
За трен је нешто сиво почело да га обавија. Видео је суморне улице и људе утонуле у тугу и неспокој. Његови млади познаници, суграђани, почели су да одлазе на борбене линије…
Са зебњом је чекао вести од њих. Можда је међу њима неки будући научник, песник, глумац, који је прекинуо своје студије и нашао се на ратишту. Можда ћемо га заувек изгубити. Можда, можда…Такве страшне мисли су га опхрвале. Није могао да се препусти ни својим ситним радостима и срећи, за коју је било потребно врло мало.
Одједном је схватио да је рат негација човека, живота, науке, уметности, љубави.
Није могао да верује да су човекове вековне творевине, заједно са њим, нестајале у трену са новим замислима, а све то је, ипак, полазило од човека.
Зашто је човеку потребан рат, човеку – том најплеменитијем и најлепшем ствараоцу света? Да ли има смисла радовати се сваком новом дану и новим сазнањима, ако човека вреба та неман човечанства?
Није знао да ли му се овде губе мисли пред страхом од рата. Како да побегне, како да настави да живи у свету науке и љубави?! Испод ког облака се налази тај његов свет и да ли ће му се икад предати? Како ће остварити свој сан да ради у некој екипи истраживача?.
Одједном се тргао. Уз блесак сунца учинило му се да је добио нову снагу. Разведриле су га нове идеје. Не, рата неће бити, ни уништења!
Проћи ће поново кроз дивне крајеве. Срешће се са познаницима из детињства. Не, нису га они заборавили.
А докле ће стасати деца – ти нови људи, који ће се споразумевати речима науке, уметности и љубави.
Уз радост и љубав, заједно радиће на новим идејама. Вратиће се хуманости за срећу човека. Тада ће сва деца бити весници мира и постојања, јер рат… рат је, ипак, негација човека.
***
… Вече 24. марта 1999. године . Прошло је неколико година од његових младалачких снова. Дарио је сада студент. Остварује полако и тешко свој истраживачки дух. Но, ове кобне вечери дешава се страшна стварност. Авиони су над Београдом. Рат почиње. Осећао се као у вртлогу. На брзину је позвао родитеље и саопштио им је ову вест.
Сам, тужан и изгубљен, са газдарицом жури у подрум не би ли се склонио. Помишљао је на сестру и њено скоро рођено дете, на забринуте родитеље. Сви су на разним странама.
Постао је потупно беспомоћан. Шта ће се десити. Ко ће преживети? Да ли је могуће? Не, не може да верује у то.
Успут су га гурали на узаним степеницма људи са децом, стари, изнемогли, са нужним стварима. Просто су га носили. Сви су журили да се склоне…
Наредног дана успео је да отпутује у провинцију, својима. Биће бар заједно.
Јуна 1999. године, рат се завршио. Дарио се вратио својим обавезама, али од тада више ништа није било као раније. Рат је разорио његову душу и снове, а са њим је дошла и болест у његову породицу.
Одједном је постао одрастао – зрео човек, са покојом седом власи, без раздрагане младости, суочен са животом и смрти и безграничном жељом да допринесе бољитку у лечењу људи.
Да није било рата, све би било другачије.
Овако, на нашим просторима, опет се почиње из почетка, по ко зна који пут, без колико људи, а са колико унесрећених.
Докле? До одласка на неке друге просторе?!
Mirjana Antic
