ПУДРИЈЕРА
Ени погледа тиркиз плаву кутијицу, а лице јој обасја загонетни осмех. У раном поподневу непријатног зимског дана, на крају године, за коју бу желела да се не понови, сређивала је и гланцала своје драге, вредне ситнице. Сумрак се спуштао све брже. Уз помоћ светла из раскошних старих светиљки лако је видела сваки детаљ и пажљиво инвентарисала по стварима, као и по животу. Можда је крај године тренутак прави за виђење живота и свега што носи.
За трен је била у дилеми да ли да чува стару пудријеру. Али, ако је баци, да ли ће са њом отићи успомена. Дотрајала је, ту је већ четири деценије, нека остане, помисли и приви је на груди. Посебан је и непоновљиви дар. Добила ју је једне вечери, зимске. Била је четвртаста, љупка, мала. На предњој страни, у кругу, сребрнастом бојом насликана је круна, уоквирена цветићима, а на полеђини је писало „Pond’s“. Потрошила је фине честице каменог пудера, благог, али упечатљивог мириса. Често ју је држала у рукама, али обриси слова су се одржали. Мало огледало са унутрашње стране поклопца је још увек добро. Отвори и погледа своје лице, као оне вечери када је добијена. Шта време доноси, а шта односи, помисли!
* * *
Феђу је упознала на првом курсу енглеског језика. Група је била одабрана. Сви су млади, жељни знања, са великим амбицијама, па и она. У вечерњим сатима, по завршетку ових часова, хитро се кретала корзоом, на коме тада већ није било шетача. Сустигао би је Феђа, висок и наочит, тамне косе, светле пути и небеско плавих очију, па би добар део до куће ишао са њом, а онда се одвајао на великој раскрсници, тако да није знала у kојој улици станује. Један о другом нису имали сазнања, или јој се тако чинило. Уосталом, друштво јој прија и то је довољно. Разговарали су о наученом, не скривајући жељу да енглески савладају што боље.
Ени је бринула о свом изгледу увек. Сећања навиру. Био је пeтак … Косу је закачила шналама у ниску пунђу, сама, не баш чврсто, али је деловала необично. Издржаће енглески, веровала је. Неукротива коса показивала је жељу ка слободи, па ју је током часова мало и поправљала, но више није имала ни једну шналу.
Убрзала је корак. За њом је јурио Феђа. Имао је друге планове. У једном тренутку испод запрљане светиљке, кроз коју се пробијало слабо светло, усред разговора загрлио је Ени и спустио руку на њену косу. Тргла се врло нагло, али не избегавајући Феђин додир, већ због фризуре. Уплашила се да се пунђа не растури. Изненадио се, погледао је уз дискретан осмех и његова силуета се удаљи уз кратко „здраво“. Ени, збуњена, продужи, уз лаку вртоглавицу, корак по корак, увлачећи се у свој топао „Теди бер“ капут. „Да ли му се можда допадам, шта ли је заправо хтео? Да ли је ово шала или збиља?!“ , врзмало јој се у глави.
Невесело је провела викенд, показујући отсутност у свему. Да ли је због фризуре пропустила блискост, Феђину пажњу, намеру, шта ако се наљутио па се више неће са њом враћати увече. Било је много унакрсног размишљања. Ускоро је био крај наставе пред празник, па се неће ни виђати.
… Густа сјајна коса, боје угљена, расипала се по раменима госпођице Ени. Ставила је плави џокеј сомотски качкет са великим помпоном, да киша помешана снегом не влажи прекрасну косу и журила као и увек. Чује Феђине кораке иза себе, не, није се наљутио, опет је ту. Ходају без речи. Уживају у мислима по мокрој, блиставој, клизавој улици. Ени га нетремице гледа. Он почиње да је благо придржава да се не оклизне а онда … Осети његове усне на влажном образу, а затим и на уснама. Чврсто га је стегла за руку, којом ју је придржавао. Осетила је топлоту по целом телу у хладној и влажној зимској вечери…
Одлучила је да му нешто поклони поводом Нове године, а и ради угођаја. Не мора да значи да је то почетак забављања, можда је то тренутак
пријатних осећања, али их треба запамтити. Поклониће му карирани шал од ангоре, који још није носила. Нежан је као и она. Нека буде на његовом врату.
Са нестрпљењем је чекала завршетак енгелеског. Осетила је узнемиреност на Феђином лицу. Одважио се и пружио јој црвену плишану врећицу. Испод оне исте светиљке, отворила је и изненадила се. Била је то прва пудријера. Како се само сетио! Мала, нежна, баш као и она. У огледалу је видела своје сањалачке очи. „Има врло истанчан укус и префињеност“. Уместо речи, учинила је исто. Ставила му је шал око врата. Пропела се на прсте и пољубила га у образ искрено, младалачки. „Срећна ти Нова година, иако још није“ прозбори Ени. „Мислили смо исто“, рече Феђа. „Сродне душе се саме пронађу, не треба их тражити ни замишљати“, настави, додирујући задовољно свој нови шал.
Поклони су значили много и за Ени и за Феђу. Чудно, не знају много један о другом, а нешто је између њих, љубав, привлачност, пријатност. Ко зна …
За Ени је прошао најлепши месец Нове године. Користила је пудер који је давао порцелански бљештави сјај њеном веселом лицу. Лепота је проткана срећом, има ли чега лепшег од тога?! Косу је опет скупила и обукла црно белу хаљину у стилу „Симонида“. Била је витка, са благо наглашеним женским облинама, крупним тамним очима загонетног погледа, сензуалним уснама превученим светлим кармином.
… Ове вечери на небу су биле звезде. Хладно је и суво. На истом су месту. Феђа јој је врло брзо, без речи, пружио кутију за накит. Изненадила се. Рођендан јој је тек за неколико дана. Зашто већ вечерас?! Нервозно је отоворила кутију и блеснула су два танка златна круга, као по мери за њену руку. Осетила је зебњу, па их није ни пробала. „Ово је за растанак, селим се за неколико дана. Отац је, нешто раније од очекиваног, добио позив за место у амбасади суседне земље, па идемо. Доћићу, видећемо се … Више нећу присуствовати енглеском“ … Уследио је Феђин дуг пољубац за растанак. Ени је још неколико минута стајала испод замагљене светиљке са огромном тегобом у грудима. Кретала се лагано и тешко стигла до куће.
* * *
Феђу више није видела. Сачувала је пудријеру, а златне кругове није носила. Није могла, јер су јој појачавали тугу, велику, дубоку као бездан. Десетлећа су пролазила доносећи и лепо и ново, али …
Ени намести боље свој црвени кимоно, још увек негованим рукама, са трагом година, одложи пудријеру на старо место и приближи се прозору, поред кога је редовно пила поподневну кафу са шлагом и отпи гутљај. Није осетила сласт. Отвори свој и погледа у друге прозоре, које је грејала светлост светиљки. Са улице су се чуле речи песме „Пријатељи стари где сте …“ Да ли је ово било пријатељство, љубав, прекинута срећа, не зна ни данас. Топлина је још увек греје. Можда се опет сретну … Време и простор носе, али не односе љубав.
