Podeli članak

Теа брзо склопи новине после листања уз јутарњу кафу и као за себе проговори: “Ех, тај Лондон како је далеко…“. Често је мислила на неостварену жељу из времена када је била сасвим млада и пожелела да посети Лондон.
Није туговала што није било угођаја, јер се надала бољим данима, када ће још увек бити млада, а могућности ће се створити да отпутује на три дана у Лондон. Жељу и идеју је потискивала, али је никада није напуштала, верујући да ће јој се ипак кад – тад згодити, ако не у младости, па нека буде у старости. Неће бити занимљиво на исти начин, али, нека буде.
У новинама је прочитала најаву промотивних повољних цена за пут у многе градове, међу којима је био и Лондон. Блажено је размишљала да би имала довољно новца да Фреди и она отпутују, али није било довољно за смештај, обилазак, а тек за скромне куповине! Онерасположила се кад је схватила да путовања неће бити ни ове зиме, 2006. године.
Живела је као већина суграђана у велеграду. “Државни“ посао није имала. Радила је као илустратор књига, повремено и зарађивала станарине за изнајмљени стан на Дорћолу, а од оног што остане намиривала је нужне потребе преживљавања. Годинама јој је друштво чинио Фреди, искрени пријатељ и велика љубав, али се нису венчали, јер је за брак потребно много више. Нису робовали форми, битан је садржај, испуњен, леп. Фреди је водио финансијске књиге за две мале приватне фирме, за симболичну надокнаду. У потаји је очекивао посао у некој од многих страних банака које су отворене у Београду, али га није било. Удружени су јачи, па су лако организовали живот удвоје, скроман, хармоничан. Очекивали су кров над главом свој и много тога, некад, када дође боље време. А, време је лагано клизило.
Теа је по природи свог посла, ћутећи, стварала слике разнобојним оловкама, фломастерима и бојама и размишљала, док је Фреди обилазио фирме нудећи своје услуге.
Поподне су били заједно, бранећи животу да пролази монотоно. Желели су да буде вредан, онолико колико га они учине таквим, а не како то заиста стварност диктира.
Тада би Теа, обучена у свој црвени кимоно, испуњавала животни “ритуал“, који би јој дочаравао жељени Лондон. Сервирала је чај и по ко зна који пут маштала и читала проспекте о Лондону, пожутеле од стајања и изгужване од додира. Фреди би је, уз лагане гутљаје топлог чаја посматрао и слушао, као да о својим маштаријама прича први пут. Хтео је, више него она, да обиђе Лондон, одмах када буде примио прву плату у банци, али као да је то нестварно. Но, није дозвољавао да победи меланхолија, грејала га је нада. Било је у тим тренуцима много сјаја у његовим крупним тамним очима, док је Теа читала о Лондону гледајући текст кроз трепавице, јер га је знала напамет. После уобичајеног чаја, уживали су у себи створеном доживљају Лондона.
Жудела је да види и осети влажност и тежину лондонских магли. Да ли су исте као наше, или блаже, теже, гушће, провидније. Да ли трају данима. Осетиће једног дана…
Често је мислила да сања, маштајући о шетњи Трафалгар сквером, дугом гледању Темзе. И овде гледа сваког јутра Саву и Дунав, али како изгледа Темза?! Да ли су све реке исте, или различите, а тек људи. Да ли смо ми најлепши, или нам се тако чини?! Видеће. Умало да заборави вожњу црвеним двоспратним аутобусом. То ће прво учинити.
Сваког месеца је одвајала симболичну своту новца намењену куповини у Лондону. Прижељкивала је “Барбери“ мантил, кишобран, ташну, а можда само шешир или шал. Била би то драга успомена на Лондон. Има времена, биће…
Фреди је мање маштао, али је много више желео да прошета поред Бакингемске палате, по ситној лондонској киши заклоњен кишобраном за двоје… Незаобилазан ће бити и одлазак у паб како би осетио и ту атмосферу…
Низали су се снови у стварности и њиховом тегобном животу, београдске 2006. године. Почели су знатно раније, са надом да ће се обистинити храњени неизмерном жељом.
У касним јесењим и зимским данима, поред реке често су осећали тешку београдску маглу, која их је терала и гушила. Била је веома непријатна. Вајкали су се да нису све магле исте. Ова их је стезала, обавијала, хладила и нагонила на кашаљ. Хитро би улазили у стан и посматрали кроз затворени прозор, непрегледно сивило које су пробијале уличне светиљке и фарови аутомобила. Силутете прозника су се назирале. “Само да се подигне магла“ у глас су говорили, живећи за дан када ће прошетати улицама Лондона и осетити сласт или тежину или необичност и јединственост лондонске магле.
Сигурно је другачија од наше, шта ако је иста, а можда је цео живот магла, са мало сунца, патње и среће… Само да је осете, описаће сваки детаљ.