Mirjana Antić
Obilazila je prodavnice tragajući za crvenim kišobranom. Znala je kakav kišobran želi, nije pitala za cenu. Od kada je dobila na poklon prvi kišobran, sa posebnim zadovoljstvom kupuje nove, posebno one crvene. I ovog puta nailazila je na crvene, ali sa šarama, veće, manje, na sklapanje, ali ni jedan nije bio crveni.
Već se umorila. No, ipak će ga pronaći. Možda nekog drugog dana, možda i danas. Nije joj neophodan, ali uživa u novim stvarima. A zašto baš crveni?
***
Tih dana kiše je bilo na pretek. U svojoj mladosti i bezbrižnosti nije joj smetala da hoda ulicama; i kada je žurila u školu ili tokom dana i večeri, iznalazeći razne obaveze, ne bi li srela njega. Prolaznika po kiši nema mnogo, ali ko zna, možda se pojavi. Nekako joj je bilo dugo vreme do sledećeg sastanka. Ovo je prilika da nosi novi, crveni kišobran sa dugom drškom.
Zato je i priželjkivala kišu. Nehajno se kretala od izloga do izloga i gle, u snopu svetla jedne prodavnice pojavi se njegova silueta. Bio je sam. Pogledi se sretoše u iskri oka i istoj misli, u čvrstom zagrljaju nastaviše ispod crvenog kišobrana dalje, u dahu i čari iznanadnog susreta, prisnijeg i dražeg od zakazanog.
Blagi sumrak je obavijao grad. Svuda je bilo mokro i blještavo sjajno. Vlagu i neprestanu hladnoću nisu osećali.
Ulice su opustele, čuo se samo poneki korak. Ni ona ni on nisu gledali na sat. Neka lepota ovog trenutka potraje zauvek. Razmene tek po neku reč, dosetku, smešak i hodaju dalje.
Oseća da joj je ruka pomodrela od hladnoće, ali ne želi da se sklone i sklope kišobran. Šetala bi beskonačno, dok je umor ne bi savladao.
Poznavala je dobro sve ulice svog grada. Ali ih je svaki put doživljavala drugačije; isti cvet, istu baštu, istu kuću, ogradu. Dovoljno je bilo da prođe neko neobičan, poznat ili nepoznat, pa da je navede na nova razmišljanja. Time je razvijala svoj nemirni duh i želju, da kolotečinu života pretvori u različitost i lepotu.
Nisu ni primetili da su skoro pred njenom kućom. Zastali su, posmatrajući kako se u velikom mlazu kiša spušta kroz probušeni oluk stare zgrade uz neobičan, jednoličan i uspavljujući ton. Podigoše poglede prema krovu zgrade, nastrešnici i oluku. Кiša je padala nošena blagim vetrom.
Osetila je kapi kiše na licu i usnama i dodir vlažnih pramenova kose. Кapi kiše sa lica pomešaše se sa dodirom njihovih tela i usana u beskrajnom poljupcu. Njagove pune usne spustiše se na njene vrele, prekrivene mešavinom kiše i karmina. Nešto čudesno provijuga joj kroz telo. Privi se uz njega, podsećajući na povijenu orhideju. Pomilova ga po poluotvorenim očima i spusti ruku na njegov vrat. Drugom rukom je i dalje čvrsto držala kišobran.
Svuda je vladala tišina. Njagova ruka je bila preko njene, hladne, kojom je držala kišobran. Želeo je da je zagreje. Drugom rukom je popravljao pramenove njene mokre kose i tragove šminke, a zatim je snažno tom istom rukom obavi oko struka.
Nisu znali, niti su hteli da znaju, koliko su vremena proveli na ovom mestu, dok se nije začuo njen tihi jauk; posledica ukočenih prstiju na ruci kojom je držala kišobran, a zatim i smeh za rastanak
***
Udar klatna na satu u kući, označio je kraj jednog dana u momentu kada je ušla, unoseći svežinu celim svojim telom i miris mokre kose, koja se presijavala na ponoćnoj svetlosti, uvučenoj u sobu kroz pomerenu tanku zavesu na velikom prozoru. Hitro se kretala kroz sobu ponesena slatkim drhtajem poljupca na kiši, zauvek skrivenog i sačuvanog crvenim kišobranom.
