Na konkursu Crvenog krsta Srbije na temu .,,Život u doba korone“, priča jagodinske književnice Mirjane Antić je jedna od priča koja je po kvalitetu uvrštena u knjigu ,,Bezvremeno vreme“, čiji je izdavač Crveni krst Srbije.
Crveni krst Srbije je u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA) i kancelarijom poverenika za zaštitu ravnopravnosti Vlade Republike Srbije sproveo ovaj konkurs i odštampao zbornik izabranih radova na srpskom i engleskom jeziku.
ZRAČAК SVETLOSTI I SUNCA
Homo homini lupus (lat.)
Čovek čoveku vuk
Jednog teškog zimskog dana napisah kratku priču „Zimska nepoznanica“, da trenutak vremena ne bi ostao nezabeležen. Priča osvoji i nagradu i bi objavljena a jedan čitalac mi je u prolazu rekao da nije ovo samo zimska nepoznanica, već da je ovo stalna nepoznanica.
Nisam komentarisala, jer su čitaoci ti koji imaju pravo na svoje mišljenje. U sebi pomislih: „Ne ponovilo se!“, i odagnah misli o tome.
Godine su prošle, a rezignirano priznajem da je čitalac rekao istinu, nepoznanica je tu, oko nas, pojavi se kao neman. Vreba nas uvek i stalno. Ne znam od koga zavisi da li ćemo je prevazići. Sadašnji trenutak je teži od prethodnog.
U svom tegobnom životu, trudila sam se da uživam u svakom trenu kada zračak svetlosti i sunca uđu u njega. Produžavali su ga uz moju veliku volju. Nanizaše se godine iskustva, pameti, umeća, kojima se ponosim. Moji su. Zadovoljna sam onim što sam naučila, uradila, prenela na svoje najdraže. Uspeh bez nagrade je tu, a život?!
Ushićena sam slobodom i sposobnošću kretanja u svojim godinama, koji su me darivali poletom. Da je neko bio skeptičan prema ovim tekovinama, ne bih poverovala.
Sloboda kretanja, dragim ulicama, užitak u naviranju uspomena, komad toplog hleba, peciva i omiljene novine, čitane od detinjstva, krepili su me. Кupujem prvo novine. Za to imam, to mogu, a ostalo?! Povremeno bih postajala setna pri pomisli kako bih bez toga. Ne, to je nemoguće. Samoća je tegobna kao i bolest, za čas nađe put teškim mislima. Da, moguće je. Novine nemam svakog dana a jedem bajat hleb. Sada je proleće 2020. godine!
Ali…postoji nešto što dođe a da ga niste ni shvatili, ni gde ćete, ni šta ćete, ni kako ćete se odbraniti. Neprekidno sam pred TV ekranom ovog proleća. Preživljavam reči vanredno stanje, zabrana kretanja za starije od 65 godina, neprekidno, sa dozvolom snabdevanja jenom nedeljno od 4 do 7 sati. Shvatila sam tog trenutka da su moje nade i snovi nestali. Iako su bili vrlo skromni i čuvali me od svega, više to nisam bila ja. Postala sam zamišljena, uplašena, utučena. Dok sam se dogovarala sa decom da doputujem njima zbog nemogućnosti snabdevanja mog jednočlanog domaćinstva, stiže vest da nema međugradskog prevoza. Stanje su objašnjavala različita lica ali istim rečima, koje sam naučila napamet, ali nisam razumela. Tražilo se distanciranje, od koga, kada, kako, da smo mi stari meta, i mnogo toga što mi je ugrožavalo život, obuzeo me je košmar i dnevni i noćni. Uteha su mi bile TV serije koje sam već pratila. Da ih ne bih propustila gledala sam sve pre toga. Sve znam naizust.
Zabrane su postale sastavni deo mog života. Osećam da je gubitak integriteta ličnosti teži od gubitka hleba. Bez hleba si gladan a bez integriteta se gubiš. Hranu treba da mi donesi neko drugi. Čitavog života znala sam iz čije ruke ću uzeti hranu i nisam grešila. Sada to treba da radim od nepoznatih. Zašto, za čije dobro?! Ne znam i nikome ne verujem. Moj novac ne mogu da podignem ja već treba da ovlastim nekog drugog. Nevoljno pišem ovlašćene drugome. Na osnovu čega je banka tako odlučila? Nemam koga da pitam. Zašto, zato što tako treba? Ne treba ići ni za lekove, i to će drugi uraditi, samo da se javim! Кo i zbog čega? Moj bolest je moja tuga i problem i deo moje intime. Doktori polažu zakletvu u vezi toga. Mnogo je nepoznanica.
Pitam se ko je ovo smislio. Pitam zidove moga stana, postali su nemi kao i ja. Sećam se umanjenja penzija. U to vreme sam se i razbolela. Pred sobom držim papir sa iznosima umanjenja. Zašto?! Duboko se nadam da će se taj novac vratiti kada se oglase savest, etika, pravda…
Ne znam kada će početi buđenje toga. Proleće je a ne primećujem ga, hladno u duši i srcu. Nestale su volja i nada, da ću ikada slobodno izaći. Uzeto mi je sve. Nisam više čovek. Mojih deset hiljada koraka koje sam uspešno svakodnevno prolazila su deo mog zdravlja i opstanka u bolesti. O svom zdravlju sam najbolje brinula ja i ne verujem da iko može da mu bude veći prijatelj od mene same. Što god mi se bude dešavalo je uzimanje golog života. Moja ličnost je razorena. Кriva sam što imam više od 65 godina?! Ostarila sam za mesec dana, pobledela bez sunca, svežeg vazudaha, razuma i prava, ničim zaslužila. No, ko će se time baviti, koga interesuje jedan običan mali čovek, da li je tu ili ne?!
Setih se Dana oslobođenja iz prošlog veka, o čemu mi je majka pričala, sa kolikim žarom je kao mlada devojka iskoračila iz podruma u bolji život i slobodu. Svake godine bi ga se setila, pričala o tome i radovala se. Uvek bi pominjala i žrtve. Na um mi pade i skoriji rat. Svaki nosi stradanja, najviše nedužnih. Ničemu se ne nadam, brinem za svoju decu u radosti i sreći odgajanu. Smatram da život nema cenu i da niko nema pravo da raspolaže mojim životom.
Skupljam atome zdravlja i snage i izgovaram reči koje odjekuju mojim prostorijama: „Stanite, vratite oduzeto, ako se može vratiti. Neka se čuje reč mnogih, reč savesti i pravde. Ne uskraćujte mi sunce“.
Mirjana Antić, pravnik, od rođenja sa manjim prekidima, živi u Jagodini. Rođena je u građanskoj porodici 21.06.1947. godine u Kragujevcu. Ima ćerku i sina.
Piše kratke priče, pesme i aforizme.Objavljuje ih u listovima („Politika“ , „Večernje novosti“ , „Bazar“, „Književne novine“).Godine 2004. , objavila je prvu knjigu kratkih priča „Čežnja“, izdavač „Gambit“ Jagodina, lektor i recenzent Borislav Radosavljević iz Jagodine.
Objavila je zatim drugu knjigu kratkih priča „Put u Helsinki“ izdavači „Čigoja štampa“ Beograd i autorsko izdanje, recenzent/lektor Petar V. Arbutina, izdanje 2005.godine, 2006. izašla je iz šampe treća knjiga – pesme za decu „Srećna porodica“, izdavač „Srpska knjiga“ Ruma, recenzent Ljubivoje Ršumović, a 2007.godine izašla je iz štampe knjiga priča „Londonske magle“,recenzent/lektor Petar V. Arbutina, izdavači „Čigoja“ štampa i autor. Zapaženi tekstovi o knjigama objavljeni su u dnevnim listovima „Politika“ i „Večernje novosti“ i na RTS. Dobitnik je nagrada.
Član je Udruženja književnika Srbije, Matice srpske u Novom Sadu i
Književnog kluba „Đura Jakšić“ u Jagodini.
Godine 2008. dobila je „Zlatnu značku“ Kulturno prosvetne zajednice Srbije.
