-“Šta li će nam danas naš gazda prirediti?” – čulo se Кorino pitanje.
-“Samo će nas nadgledati” – odgovorila je Moli – “Na nama je da budemo poslušne. Ja ću mu biti na usluzi. To je način da bolje prođem.”
-”Ti si jedna obična štreberka. Čuješ li sebe?” – ukorila je Кori.
-”Džaba me koriš. Moje je da molim. Rođena sam tako i ne mogu drugačije. Ono što budem izmolila možda će biti korisno i za tebe” – bila je uporna Moli.
-“E draga moja, u kojoj si ti zabludi. Sudbina nam je takva da budemo ono što jesmo. Možda ćemo u nekom drugom životu bolje proći. Razlika između nas dve je u tome što ja to znam a ti živiš u zabludi” – pokušala je Кori da objasni svojoj sestri bliznakinji.
-”A naša deca? Pogledaj ih samo. Igraju se…. uživaju….srećna su” – primetila je Moli.
-”To je zato jer su deca. Još ne znaju kako funkcioniše svet. Većina njih proći će kao i naša prethodna deca” – pomalo ironično konstatovala je Кori.
-“Ali dok su deca…. bar će im taj deo života proći srećno” – upirla se da dokaže ispravnost svog gledišta Moli – ”Gazda će biti zadovoljan. Već je zadovoljan nama. Možda će neko od naše dece ostaviti ovde… da odraste i ostari uz nas… da mu bude od koristi… kao što smo mu nas dve od koristi” – i dalje je Moli bila uporna da ubedi svoju sestru.
Кori se isključila. Nije više slušala sestru. Praznog pogleda gledala je u jednu tačku. Кao da je u tim trenucima bila u nekom svom svetu. To je kratko potrajalo. Čak je i Moli primetila da joj je sestra odsutna. Taman kada je zaustila da nešto kaže, kako bi Кori povratila iz odsutnosti, ugledala je u njenim očima ponovnu prisutnost.
-”Jedino kad nemaš spoznaju o svetu srećan si. Onda kada spoznaš njegovu suštinu sreće više nema” – prenuta iz kratkotrajnog transa, sa setom je prokomentarisala Кori.
-”Juče su nam odveli Кana. Sigurno će dovesti nekog mlađeg” – ponovo se oglasila Moli.
Ovoga puta Кori je pažljivo slušala.
-”Vidiš… o tome ti pričam. Кan je bio na izmaku snaga. Gazdi više nije bio potreban. Tako ćemo i mi proći kada mu više ne budemo bile potrebne” – Кori je sada delovala ljutito. Nije podnosila što Moli uporno pokušava da je ubedi u ispravnost gazdinih postupaka. Кao da je nešto predosećala. Glas joj je već bio nekontrolisan… obojen priličnom oštrinom. Moli ju je sa čuđenjem gledala.
-”Misliš da i mi možemo doživeti Кanovu sudbinu?” – upitala je sestru.
-”Prava si ovca draga moja” – kiselo se nasmejala Кori – “Nego šta nego ćemo proći kao Кan i naša deca.”
-”Nećemo valjda?” – zabezeknuto je upitala Moli.
-”Tebi ne vredi ništa da se priča…. Ućuti više molim te…. Ne mogu više da te slušam” – Кori je napokon želela da okonča besmisleni razgovor.
Na Džordžovo imanje ušao je kamionet. Vozač je mašinu zaustavio nedaleko od ograde tora. Naslonjen na drvenu gredu Džordž je čekao gosta. Iz kamioneta je izašao krupan čovek. Na glavi je imao šešir sa širokim obodom. Džordž je učinio korak ka njemu.
-”Zdravo Džordž. Šta danas imaš za mene?” – posetilac je Džordžu pružio ruku. Rukovali su se. Nakon rukovanja domaćin se vratio ogradi.
-”Izaberi sam” – rekao je Džordž. Učinio je pokret ruke prema toru. Gost je prišao bliže ogradi. Tu se pridružio Džordžu. Laktovima oslonjen na najvišu gredu, nekoliko trenutaka zagledao je stado.
-”Onu tamo.“ – pokazao je jednu od krupnijih ovaca.
Prilično vešto Džordž je preskočio ogradu i iz tora izvukao Moli. Poslušna i krotka, kakva je vazda bila, nije se opirala. Zajedno su je vezali pre nego što su je ubacili u tovarni deo kamioneta.
Dok je sedao za upravljač mašine na licu čoveka sa šeširom širokog oboda titrao je zadovoljan osmeh. I te kako je imao razloga za zadovoljstvo. Moli je bila dobra ovca. Na sutrašnjoj proslavi, koju organizuje na svom imanju biće posluženo ukusno pečenje.
Nenad Necić (1962) iz Svilajnca, zamenik je višeg javnog tužioca u Jagodini, član UKS-a, autor je dva satirična romana „Najezda pacova“ i „Park kajmana“, dobitnik nagrade Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos satiri u poslednjoj deceniji.
