PILE (ALISA): MLADI LJUDI PEVAJU NAŠE PESME, TO MI DAJE SNAGU DA GURAM NAPRED

Foto: Privatna arhiva

Beogradska rok grupa Alisa pojavila se na jugoslovenskoj sceni sredinom osamdesetih godina prošlog veka, a do danas su objavili pet studijskih albuma. Bend je obnovio rad 2017, a krajem prošle godine obeležen je i značajan jubilej – 35. godina od osnivanja. O aktuelnom momentu u životu Alise za Radio Most govorio je frontmen Miroslav Živanović Pile, koji se osvrnuo na karijeru grupe od njenog formiranja.

Bend Alisa pojavljuje se na jugoslovenskoj sceni početkom 80-ih godina. Kako pamtite početke Vašeg benda i period do objavljivanja debi albuma?

– Još od sredine sedamdesetih, počeo sam da se bavim muzikom i svirao i pevao u nekoliko poznatih gradskih bendova. Alisa je došla sasvim slučajno. Upoznao sam se sa Jovanom Stoiljkovićem koji mi je ponudio da komponuje moj prvi album, a kasnije sam i ja počeo da komponujem. Pristao sam i iz te saradnje se rodila “Sanja”.

Koliko je bilo zahtevno izboriti se za svoje mesto u tada velikoj i jakoj konkurenciji kvalitetnih grupa?

–Nije. U to vrijeme je najvažnije bilo da imaš dobru pjesmu, sve ostalo je bilo sporedno. Želim da kažem da i nisam baš bio spreman za tako veliki uspeh, jer mi se život promijenio u jako kratkom vremenu, pa se ja nisam baš najbolje snašao. Mislim na novac i sve ono što on donosi.

U jednom Vašem intervjuu naglasili ste da Vam se potpuno promijenio život nakon pjesme “Sanja” koja je do danas ostala čuvena kao veliki hit. U istoriji roka često se dešavalo da velike pjesme nastanu spontano, bez velikih očekivanja. Kako biste opisali iskustvo sa pjesmom “Sanja” i koliko je taj uspjeh značio za Vas kao autora?

-Promenio se, naravno. Od jednog običnog dečka iz predgrađa postao sam za kratko vrijeme “zvezda”, ali kao što rekoh, nisam baš bio spreman za ono što ta reč donosi, a i uzima u životu. Naravno, uspeh je trasirao put za sledeća tri albuma koje sam snimio u narednih nekoliko godina.

Iz albuma u album kao grupa pokazivali ste svestranost. Niste robovali žanru i trendu, a utisak je da se pokatkad, uslovno rečeno, spajali i nespojivo (recimo rok i folk). Da li zapravo brisanje granica koje diktiraju predrasude znači i snažan autorski izraz?

-To je za autora i dobro i loše. Dobro je što ne moraš da robuješ jednom stilu muzike, a loše što je deo publike navikao na stil koji bend gaji do kraja svoje karijere. To se najbolje vidjelo na duetu sa Lepom Brenom. To nije bila moja želja, ali su se menadžeri dogovorili i ubedili me da se ne suprotstavljam. Međutim, ta pustolovina me je koštala jednog dela verne publike, a na drugoj strani sam dobio neku novu publiku. Mislim da sam pogriješio! Tu pesmu je trebala da peva jedna druga pjevačica.

 

Album “Da li si čula pesmu umornih slavuja” iz 1987,Foto: Wikipedia

Često ste imali običaj da snimate nove verzije već izdatih pjesama. Šta vas je u grupi na to navodilo?

-Imao sam poriv da neke drage pjesme menjam na bolje. Možda sam u tome grešio, nisam siguran. Imao sam problem sa produkcijom, jer nisam svirao baš klasično pop – rok muziku. Bilo je tu jedne tanane doze originalnosti, a producenti su najlakše dobro radili ono što su već čuli na zapadu, a nisam imao sreće da u bendu ili van njega stvorim saradnika sa kim bih podijelio odgovornost. Manje – više sam zbog toga bio veoma usamljen.

Najaktivniji ste bili 80-ih godina, a okupili ste se i ranih 2000-ih. Prije nekoliko godina bend se aktivirao nakon pauze od deceniju i po, objavili ste dupli kompilacijski album “Blago onom ko te ne sanja”, ali i obilježili 35 godina od diskografskog debija. Koliko ste zadovoljni najnovijim periodom grupe “Alisa”?

-Nažalost, nemam kontinuitet u bavljenju muzikom. Ovo je treći put u životu da se vraćam na scenu. Verovali ili ne tri puta su mi pesme bile zabranjivane. Prva pesma je jedna divna ljubavna, zove se “Ludi Ivan” koja je bila pravi radijski hit. Posle hita nedelje na radiju 202 koji je bio jako popularan u to vreme, prestali su da je puštaju. Nakon desetak godina saznao sam da je u to vreme Milošević skinuo Ivana Stambolića sa komunističkog trona i da nije poželjno da se to ime mnogo pominje. Druga pesma koja je zabranjena je bila “1389” (“Neće Fata sina Bajazita”) zbog koje je bend imao jako velike probleme u Sarajevu krajem osamdesetih kada smo je izvodili. Bili smo i fizički ugroženi, ali o tome ne želim da pričam sada, možda neki drugi put. Treća zabrana usledila je 2002. godine. Kada sam sa velikim entuzijazmom posle ratnih devedesetih snimio album, zabranjena nam je pjesma ” Boško Buha” koja je bila A1 pesma za koju smo napravili spot i za koju je sponzor odvojio ozbiljna sredstva. Ubili su generala Boška Buhu u Beogradu, a meni je kolegijum RTS – a zabranio emitovanje na šest mjeseci. Tek poslije korone, dolazi nešto bolji period sa “Alisom”. Slavili smo 35. rođendan, dobili i zlatnu ploču od PGP RTS-a, a za 35 godina uspešne saradnje i plaketu za najpuštaniju pesmu na radio stanicama. Imali smo krajem prošle godine uspešan debi koncert u Beogradu u kome smo jako dobro zabavili i sebe i publiku. Od tada smo imali nekoliko samostalnih koncerata na kojim smo lepo prolazili. Publika nas odlično prima i na moje veliko iznenađenje mladi ljudi pevaju naše pesme. To mi daje snagu da guram napred.

 Kakve su trenutne aktivnosti benda?

 -Naravno, planiramo novi album. Imao sam sreće da pred smrt našeg velikog pjesnika Duška Trifunovića dobijem od njega na poklon nekoliko velikih tekstova, na koje sam sa zadovoljstvom napravio muziku. Spremam album koji bi trebao da bude malo remek delo, uključujući iskustvo i znanje koje posedujem i na radost moje publike.

Kako vidite jugoslovenskio nasleđe rokenrola danas ? Gde je danas rokenrol na našim prostorima i kakva je njegova uloga i uticaj?

-Veliko je pitanje da li je rokenrol mrtav ili živ. Moje mišljenje je da je ipak više živ nego mrtav. Tu smo negde na sredini. U poplavi neukusa teško je izboriti se za prave vrednosti. Ljudi moraju da izaberu da li će se posle koncerata vraćati kućama puni dobrih utisaka vezano za dobre poruke i prijatnu atmosferu ili će muzika služiti za ispoljavanje najnižih ljudskih pobuda uz psihoaktivne supstance. Dođeš kući, istuširaš se, legneš, spavaš i kad se probudiš ideš dalje do sledećeg vikenda. Ne znaš ni gde si bio ni šta si radio i možda ti malo pišti u ušima od buke koju si preživio.

Brave Jonas

 www.radiomost.net

---