Petar Pajić (1935-2017god) – srpski pesnik i prozni pisac. Petar Pajić je rođen u Valjevu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pripadao je grupi neosimbolista, zajedno sa Brankom Miljkovićem.
Petar Pajić bio je dugogodišnji urednik Drugog programa Radio Beograda.
Objavio je 10 zbirki poezije i izbora poezije, a osim poezije pisao je i prozu, te je objavio desetak zbirki pripovedaka i knjigu za decu „Kako se greju pahuljice“. Dobitnik je više nagrada za knjige poezije i proze, među njima i nagradu Zlatni krst kneza Lazara Vidovdanskog pesničkog pričešća u Gračanici, nagrada “Odzivi Filipu Višnjiću” za 2009, nagrade Zlatni Beočug, Povelja Morava, nagrada SANU iz fonda #Branko Ćopić”, Žička hrisovulja za 2010 godinu, Zlatni Orfej za 2011 godinu, nagrada “Radoje Domanović” za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri..
SAMOPOSLUGA
I
Kao poljubac, kao voćka između zgrada,
kao poslastičarnica, sladoled u dan vreo,
takva je bila kad je kroz centar grada
prolazila, kao Beograd ceo.
Išla je Terazijama blago njišući ulice
svojim zastavama od kojih se vid muti,
išla je radosno, kao sa utakmice
kad krenu pobednici a buka se tek sluti.
Video sam je! Vatra oko njenog struka
obavijala joj je bedra, pela se uz strme grudi,
vrtela se ko obruč u pasu, oko kuka,
pravila nežni požar između ljudi.
Podmlađivalo se sve. Žar proleća na licu
i bistar vazduh oko njenog profila,
bojili su fasade, sunčali celu ulicu
koja je za njom radosno odlazila.
Nevidljivo su leteli javni golubovi
praveći trgove na nebu. Njihov šum u njenom hodu
razmekšavao je asfalt. Pomerali se bezistanski stubovi
u želji da tako lako i sami nekuda odu.
II
Ušla je u samoposlugu. Sve je oživelo:
Iz mleka u tetrapaku zamukale su krave,
zazelenilo se upakovano selo,
mora u konzervama počela da se plave.
U kesu od najlona trpala je kontinente
zarobljene dotle u limenke, u tube,
Sibirskog brzog jelena, livade pokraj Sente,
Kinesku lastu, šećerna polja sa Kube.
Lovio sam je kroz samoposlugu dok je zamicala
između rafova punih šarene robe.
Posle, kad je izašla, ni sama nije znala,
odnela je i moje srce sa stvarima iz torbe.
JEDNO IME
Još tvoje ime u mom sluhu gori,
šapuće ko priča, peva ko balada,
ime tvoje čuvam u zvezdanoj kori,
iza njega vreme u svoj bezdan pada.
Sa zaboravom samo se još bori,
ta jedna reč celim svetom vlada,
nalik južnoj vatri i severnoj zori,
i zapadnom vetru iznad našeg grada.
U tvom imenu su svi moji prostori,
mesta koja prođoh, mesto gde sam sada,
još tvoje ime u ušima gori,
kao trnov cvetić, kao bela rada.
