Malo je stvaralaca u Srbiji koji imaju tako bogatu biografiju I bibliografiju kao Peđa Trajković koji je svoj život posvetio pisanju i oblikovanju knjiga, pozorištu, muzici, deci. Osnivač je i scenarista prvog srpskog dečjeg kabarea „Šarena radionica“ sa kojim je postavio na desetine kabaretskih i pozorišnih predstava. Urednik je i ilustrator književnih časopisa za decu “Gorocvet“, „Riznica“ i Slova na struju“. Napisao je preko 30 knjiga a .pored svojih, ilustrovao je preko 200 knjiga drugih autora. Što se tiče dramskog stvatalaštva njegov opus je takođe izvanredan: četrnaest drama za decu, šest komada za odrasle I sedam radio drama. Njegova radio drama „Omča“, u režiji Miloša Jagodića, nominovana je 2011. godine za najveću evropsku nagradu u toj kategoriji „PRIX EUROPE“ u Berlinu. Samostalne izložbe karikatura i ilustracija imao je u Jagodini, Brusu, Crvenki, Nišu, Lazarevcu, Banjaluci i Priboju. Dobitnik je velikog broja nagrada za dečju poeziju, dramske tekstove, ilustracije i karikaturu.
Nagrade koje svakako treba pomenuti su: Prva nagrada za komediografski tekst (Dani Komedije Jagodina, 2006), Prva nagrada za radio dramu (Radio Beograd, 2010) Prva nagrada za radio dramu za decu ( Radio Beograd, 2015), Nagrada „Gordana Brajović“ za knjigu godine (Večernje Novosti, 1015), Princ Dečjeg carstva (Banja Luka, 2016), Nagrada Zmajevih dečjih igara (Novi Sad, 2016), „Čudni zec“, nagrada za najbolju knjigu za decu u 2015. godini (Niš, 2016).
Povod za razgovor sa gospodinom Trajkovićem je nagrada koju dodeljuje Međunarodni centar književnosti za decu Zmajevih dečijih Igara u saradnji sa časopisom za decu “Neven” za najbolju knjigu za decu u 2018, godini. Ova nagrada se dodeljuje u znak sećanja na Miroslava Miku Antića, koji je bio prvi glavni I odgovorni urednik obnovljenog časopisa. Ove godine nagradu ravnopravno dele četiri autora, a jedan od nagrađenih autora je i Pedja Trajković.
Gospodine Trajkoviću nagrada „Plavi čuperak“ koju ste nedavno dobili je još jedna u nizu koju ste dobili za svoje stvaralaštvo, ovaj put za knjigu „ Smešna strana sveta“. Što se tiče književnosti za decu vi ste već priznanjima i nagradama stali rame uz rame sa Radovićem, Ćopićem, Ršumovićem, Cnčevićem, Mikom Antićem. Šta ova najnovija nagrada znači za Vas?
O, preveliki je kompliment staviti me baš rame uz rame sa ovakvim legendama, hvala vam na tome; za mene je, eto, potpuna satisfakcija i sama činjenica da sam postao uporediv sa najboljima. A dotle sam stigao ponajviše držeći se već decenijama načela da svaka moja knjiga mora biti bolja i drugačija od prethodne. To mi je do sada prilično lako uspevalo, ali sa „Smešnom stranom sveta“ bilo je teže i komplikovanije jer je i prethodna „Svakog petka utorkom u sredu“ bila proglašena knjigom godine i pokupila silne nagrade. Trebalo je, dakle, napraviti bolju od najbolje. Nagrada „Plavi čuperak“ potvrdila je da sam to uspeo i zadržao najviši mogući nivo kvaliteta svog pesničkog stvaralaštva.
Nagrada mi je još draža jer je ovo po prvi put, koliko mi je poznato, da je jedan jagodinski izdavač svojom knjigom osvojio književnu nagradu ovakvog ranga. Ohrabrujuće!
Popularizacijom interneta i društvenih mreža termin provincija je izgubio smisao. Da li mislite da je prednost ili mana to što živite i stvarate van Beograda?
Uvek je bilo dobrih „provincijskih“ pisaca za decu, možda i zbog toga što nisam siguran da je baš Beograd bio i ostao „epicentar“ tog književnog žanra, recimo u odnosu na Novi Sad. Dakle, nisam ja jedini – Goran Novakov živi u Novom Kneževcu, Mošo Odalović u Smederevu, Dejan Aleksić u Kraljevu, Tode Nikoletić u Crvenki ( neko bi rekao čak – prva petorka)… Znam da većina njih ima punu podršku svojih sredina, i moralnu i materijalnu, čime se nadomesti ta udaljenost od metropole. Ja se time baš i ne mogu pohvaliti, no nikada mi to nije posebno smetalo. Naprotiv, od početka nisam imao na koga da se oslonim osim na sopstveni talenat i da vredno radim. Možda sam čekao malo duže na uspeh i afirmaciju, ali makar znam da sam do toga stigao sam.
Da zaključim – dobri pisci kvalitetom uvek prokrče sebi put makar bili i iz unutrašnjosti. Neki prosečni, međutim, uspevaju da se afirmišu samo zato što su „blizu“ velikih izdavača i velikih medija.
Vi ste već kao književnik, ilustrator, dramski pisac, satiričar i pesnik dobitnik mnogobrojnih prestižnih i značajnih nagrada. Koliko je teško pomiriti toliko talenata u jednoj osobi i na koji način uspevate da budete uspešni na više frontova?
Hajde da budem neskroman i kažem da, uz sve to što ste nabrojali, uređujem i elektronski književni časopis za decu i mlade „Slova na struju“ koji je svojim kvalitetom (a, boga mi, i kvantiteom) bez premca u Regionu, a poslednjih godina se vrlo intenzivno i uspešno bavim prepevavanjem engleskih majstora vedre poezije i „nanizao“ sam već solidan niz od pet knjiga. Da, uradio sam mnogo toga! Kada sve to sagledam zbirno, onako „na gomili“ deluje nekako zastrašujuće: napisao sam više pesama od Duška Radovića i više drama od Nušića, nacrtao na desetine hiljada ilustracija, uredio tri puta više strana časopisa nego ih je imao legendarni „Poletarac“, preveo stotine pesama, izveo dve sjajne generacije dece u „Šarenoj radionici“… Srećom, ljudi uglavnom posmatraju parcijalno to što sam uradio i radim, pa je i njima i meni lakše. A kako to uspevam? Siguran sam zahvaljujući velikoj radosti stvaranja koja nikako da se utiša.
Svojevremeno ste osnovali prvi srpski dečiji kabare „Šarena radionica“, na festivalu Dani komedije 2006 godine dobili ste nagradu za najbolji komediografski tekst. Predstave po Vašim tekstovima su igrane sa uspehom, pored pisanja okušali ste se i kao reditelj. Da li spremate nešto novo što se tiče pozorišta?
Moje se predstave, naročito one za decu, uspešno igraju širom Srbije, Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske… Igraju ih i profesionalna i amaterska pozorišta. Nema me, doduše, ovde u Jagodini već nekoliko godina. Ne želim da nagađam o razlozima zašto je to tako. Osim toga, to i nije pitanje za mene. Hoće li se nešto promeniti? Možda, čak i veoma brzo, ali nek ostane mala tajna za sada. Zbog uroka.
Mnoga istraživanja pokazuju da mladi sve manje čitaju da su fejsbuk, insangram, internet uticali na promenu interesovanja mladih generacija, kakvo je Vaše mišljenje kao stvaraoca, da li ima smisla stvarati u vremenu hiperprodukcije, u vremenu kada svaka rijality zvezda može sebe da nazove piscem. Kako se izboriti sa tim tendencijama u društvu koje mladima nameću diskutabilne vrednosti i odvlače ih od lepe pisane reči ?
Potpuno ste u pravu. Deca danas rastu u svetu šarenih laža. Nikada šarenijih i nikada lažljivijih! Pogubili su se vrednosni orijentiri, sistemsko vaspitavanje se pretvorilo u dresuru, pa društvu više nije stalo da od dece napravi dobre ljude, već dobre potrošače, glasače, navijače… Političari ( koje god boje) neće tome da se suprostave, popovi su uzdržani, učitelji poniženi i demotivisani, roditelji zbunjeni i neuki… ostali smo samo mi pisci na braniku pravih vrednosti, naše knjige i nada da ovo ne može večito da traje.
Da li ste zadovoljni svojim položajem u društvu, da li možete da živite od svog rada i stvaralaštva, što je u društvima gde je položaj priznatih i nagrađivanih autora uređen, normalno?
Ovo pitanje već liči na šalu. Ja sam više nego skromni penzioner. Od pisanja se kod nas ne može živeti jer u lancu dobiti od knjiga pisac se nalazi ubedljivo na poslednjem mestu sa simboličnim udelom. Kada bih se time rukovodio, davno bih sve napustio. Ovo se radi iz ljubavi, ili nikako.
M. Jakovljević
