МЕСЕЧЕВА КЋИ
Чини ми се, ноћу месец гледа ме; на трен се учини слика бледа,
почех да гледам и ја њега.
Лице ми обасја, пажњом ме обасипа… Ех, шта бих му све рекла…
Подигнем се на прсте не бих ли му била ближа, сва занесена лепотом том, сјајном, небеском.
Бели се, ко бисер на небу сја… Можда све о мени зна?
Чини ми се, није ми далеко; скочим да га руком дохватим,
да га нежно пољубим.
Сетих се да станар је космичке долине, небеских пространстава,
ал’ га гледам тако да ме жеља мине.
Чини ми се, дотакла сам небеске висине, сва се топим од милине.
Само да му шапнем нешто, мада знам, слуша ме он често.
НЕМИРНА ЛУКА
Ниједна лука ми није сигурна, ја само дигнем своја једра,
тад сам ведра, нека ветар вечно милује ми недра.
Не могу се усидрити, као што се ни ветар не може везати, ни вода зауставити.
Ја сам бујица, немирна, слободна као птица, имам сто различитих лица.
Ни сама себе не могу разумети, па како ћеш ти читав океан истражити?
Играм танго разумом и страшћу, ако дам ти себе – пашћу.
Моји сукоби немају тачку помирења, анимозитет стално се мења, и опет, јесам ли то ја, или је моја супротност?
Погледај у моје очи и видећеш хоризонте.
Гасим жудњу тражећи мир, а призивам буку.
Не треба ми суво злато, давим се у њему као да је живо блато.
Нисам император, само обичан наратор сопственог живота,
размишљам гласно.
Не треба ми тврђава, и од ње постаћу рђава.
И зато, не покушавај ме везати, не можеш маглу ухватити,
у златном кавезу ме држати, ма ни читав ми свет поклонити.
Не покушавај ме мењати, ја сам, можда, не тако обична скитница,
музеј препун уметности, у мени читава је ризница.
БЕЗ ТЕБЕ
Без тебе сам само слово на папиру, без тебе сам море без соли
и туга без боли.
Без тебе сам гитара без жица и без крила птица, без тебе сам јутро без зоре,
и све без тебе немирно је море.
Без тебе сам једро без ветра, планина без врха и све без тебе није ми сврха.
И шта ће ми једро кад ветра нема?
И гитара која не ствара звук, већ некакав је мук, глува тишина,
све без тебе само је празнина.
Без тебе ни сунца нема, ни месеца нема, звезда сјај,
ни лето ме не радује више, јер само са тобом је рај.
И нећу никоме рећи да си ми сунца зрак и месец што ми ноћу сја,
као да ми намигне, кад све ми потоне, а ти знаш,
па све прође јер си разлог јак.
Без тебе сам само човек без душе, мртво тело, једино са тобом
све је ремек-дело.
Без тебе сам слика без боја, безлична и нема, јер кад тебе нема – ничега нема.
ЗИД
Teшко се заљубим, заволим још теже и не волим ништа што ми срце веже.
Кад не знам где бих, повучем се у себе.
Зидове дигнем, пустим Шопена, одем у бескрај где ничега нема.
Не плашим се да будем сама, никаква то ми није драма.
Загрлим малу себе, она дрхти, она зебе…
Од хладноће света овог и људи хладних, бездушних,
странаца нових и странаца знаних.
И како да пустим те да приђеш ми ближе?
На крају ми се свака суза као бисер ниже.
И како ћу знати ко је онај прави или онај што ми срећу квари?
РЕЧ АУТОРА
Ове песме су ја, потпуно ја, предата читаоцима. Своје срце сам оставила на папиру. Мина значи Месечева кћи, сјајна звезда и месечина; она која је снена и лепа као звезда, која је пуна љубави и нежности и која улива поверење и наду.
Зато, под сјајем звезда и месечином желим да читаоци уживају у сваком стиху мојих песама. Оне су моје интимне исповести, мисли и емоције преточене у стихове. Кроз њих желим да покажем своју љубав према животу и људима који су ме обликовали, инспирисали, мотивисали и оставили дубок траг у мом животу.
Надам се да ће свако ко прочита ове стихове у њима пронаћи себе или неког кога познаје.
Хвала вам што сте уз мене и што делите са мном ове дивне тренутке искрености и лепоте.
Нека ове песме буду ваш водич кроз тешке тренутке и подсетник да љубав увек побеђује. Уживајте у читању и отворите своје срце.
С љубављу,
Мина, месечева кћи
