Nedavno sam od strane drage dekanice ovdašnjeg fakulteta pozvana da prisustvujem promociji na kojoj je svoje kraće izlaganje imao poznati prof. Kovačević sa Filološkog fakulteta u Beogradu. Prof. Kovačević je izneo jednu zanimljivu misao: kada ljudima kažemo istinu ona ih jako zaboli.
Naizgled svi mi želimo da čujemo istinu od drugih ljudi, ne volimo da nas lažu, manipuliši nama i zavaravaju, svesni smo da istina uvek pobeđuje i da je put istine jedini ispravni put. Sa druge strane činimo sve da drugi ne saznaju šta zaista o njima mislimo, ne daj Bože da drugi saznaju za naše slabosti, nismo spremni da pokazujemo svoja osećanja.
Zapravo istinu retko ko i priželjkuje iz razloga što ona povređuje ljude i nanosi im bol. Ljudi su razvili mnogobrojne mehanizme koji im služe da se istina zaobiđe. U prilog ide i činjenica da ljudi ne žele, niti su spremni da istinu čuju. Istina primorava ljude da se suoče sa svojim najvećim strahovima i gubicima. Istina se ne izgovara olako i ume da zaboli više od uvrede.
Situacije u kojima ljudi najčešće izgovaraju jedni drugima ono što zaista misle se zapravo odigravaju u okolnostima u kojima teže da jedni druge što više povrede. Najčešće su to porodične ili prijateljske svađe, raskidi, neizmireni računi iz prošlosti. Tada se nivo cenzure spušta na najmanji mogući stepen u želji da se drugoj strani nanese što veća bol. Kada svađa prođe, tek tada ljudi postanu svesni težine i ubojitosti svojih sopstvenih reči.
Ljudi lažu iz egzistencijalne potrebe da izbegnu nevolju, iz želje da nekog ne povrede ili da sačuvaju svoje samopouzdanje. Svaka laž bila ona iz dobrih ili loših namera ima svoju cenu. Pored toga što su laži upućene drugima one se odnose i na nas same, lažući druge mi pravimo štetu samo sebi.
