СИМФОНИЈА НОЋИ
Дуго смо ћаскали о протеклој позоришној вечери. У једном тренуткуједноставно ми је рекла – хоћеш ли да плешемо! Музика је свирала неке лагане ствари, као створене за „стискавац“.Пригушена светла и наша оскудно одевена тела полако су постајала једно. Није било препрека да осетим како јој међуножје полако почиње да пулсира…И даље је водила игру –хајдемо некуда – шапнула ми је…Месечина је била једини сведок наших страснихпољубаца. Кад је прешла праг скинула је све са себе. Вриштала је као омица говорећи ми да јој то нико до сада није радио… Млаз воде испод туша хладио нам је тела пре него што смо кренули ка њеном хотелу. Одједном сам променио одлуку. Повео сам је на оближње брдо. Није се бунила. Све је мирисало на пролеће. Лагано смо се спустили на траву као да претходна два сата међу нама ништа није било. Ведра, топла ноћ и њене двејош недозреле јабуке које би да изађу из тесне мајице. Дисала је све јаче тонући у свемирске дубине. Слушали смо тишину, јединствену симфонију ноћи, чекајући да сване нови дан.Цео живот у једној мартовској ноћи. Ујутру смо се дуго растајали. Заувек!
Раде Милосављевић
