Из другог угла
ПРИНЦИПИ
Опасне игре које воде ка потпуном нестајању
Србија је поново тема дана у светским медијима. Прецизније део (њене) територије, њена јужна покрајина (да ли још увек њена), део земље за који обично кажемо да је колевка већине Срба, место одакле је све полазило од Косовског боја до данас, Косово и Метохија. Заправо ти исти светски медији који су га, преносећи лажне оптужбе, и одвојили од матице Србије (или одвајали) неколико пута од деведесетих до данас, прецизније до признавања од западних светских сила пре десет година (2008), који су на сва звона звонили када је због бомбардовања (1999) дошло до егзодуса Албанаца измишљајући страшно „протеривање“ од стране Срба иако је то масовно напуштање кућних огњишта било дуго планирано од стране америчких тајних служби а реализовано преко НАТО пакта и ОВК-а, али су исто тако ћутали када су независне међународне организације и појединци јавно саопштили да протеривања није било, бар не од стране Срба, сада поново најављују велики догађај, договор о размени територија и коначном разграничењу Србије од Србије, да не будем малициозан, Србије од њене покрајине, јер то сада поново подржавају велике силе. Играју се опасне игре по ко зна који пут у историји.
Човек је измислио реч принципи, заправо дао јој тумачење да се око нечега и због нечега не може разговарати, преговарати па према томе ни мењати. Ни под којим условима. Нажалост, да не идемо далеко у прошлост, од Берлинског конгреса (1878) до данас та иста реч је гажена, понижавана, омаловажавана, али, гле цинизма, од великих и слављена јер је, кад они кажу, добијала и допунско значење: све је светиња док они не кажу или договоре другачије, па према томе и то да принципи нису принципи.
Ако је реч о границама, најчешће су мењане у ратовима, мењали су их победници са објашњењем да су исправљане „историјске неправде“. Тада нису морали да се секирају око те горде речи принципи. Али у „миру“ опет су се враћали заклињању да се принципи не смеју газити. Осим када под изговором борбе за демократију организују „мирне“ револуције да ослободе неке народе диктатура. Тако су „помогли“ да нестане Совјетски Савез, да се уједини Немачка, да уз „малу“ помоћ оружја „ослободе“ диктатура многе афричке и блискоисточне народе.
Ни Балкан нису могли да мимоиђу принципи великих. Дуго су у фиокама њихових тајних служби планови о растурању велике Југославије скупљали прашину. Чекало се да умре Маршал, да оде творац братства и јединства за једнократну употребу па да они наступе. Чекало се све до деведесетих. А онда је као блицкриг све завршено признавањем отцепљених република. Али не одмах. Прво је дата подршка територијалном интегритету Југославије (1991) да би се тај принцип погазио прво код Словеније а онда и Хрватске, те исте године децембра месеца. За те потезе најгласнији је био аустријски министар спољних послова Алојз Мок, али је конкретан потез повукла Немачка, што му дође на исто, али је било (не)логично да „мала“ Аустрија буде прва. Наравно, није све ишло глатко, било је потом крви до колена међу дојучерашње „браће“, чему су кумовали принципи Бадинтерове комисије (1991-1993) да су привремене авнојевске границе постале званичне државне што је довело до тога да Срби буду развејани у више држава. Рат је однео огроман број живота да би тек „Дејтонски споразум“ између зараћених страна (новембар 1995) зауставио крвопролиће и поново исцртао границе. Пре тога „Кутиљеров план“ (1992) и план међународне заједнице који су потписивале дипломате Галбрајт, Керестеџијанц и Акаши (1995) нису спречили рат у Босни нити донели широку аутономију Србима у Хрватској и минимум достојанства за Србе изван Србије већ су остали мртва слова на папиру и на крају произвели највећи егзодус Срба после Другог светског рата Олују у којој је са својих огњишта протерано више од 200 хиљада људи. Љубав два ока у глави, Србије и Црне Горе, пукла је као и све „велике“ љубави, али принцип да не постоји принцип да покрајине (Титова творевина да се Србији одсеку крила и кад-тад у будућности омогући мешетарење око њих), иако Бадинтерова комисија њих није сврставала у независне и самосталне јединице, немају право отцепљења погажен је унапред режираним скупом у Рамбујеу (фебруар 1999) где је под формом преговора кажипрст већ био на црвеном дугмету чији је притисак означавао почетак бомбардовања Србије, а тиме и насилног одвајања Косова и Метохије јер другачије би та фамозна реч принципи поново била камен спотицања.
За сада само Косова. Зашто за сада? Одговор је једноставан. Све ово што се тренутно ужурбано дешава да се разграничи Србија са Србијом (Косовом), уз „великодушну“ размену територија, је само почетак за друга разграничавања. У свету их као кандидата има на десетине, али ми ћемо се овде позабавити нашим, српским. На првом месту је Рашка област или како то намерно и овде и ван наших граница кажу Санџак (иако та реч ни на турском не означава целовито ову област), затим делови источне Србије и најзад, делови или целовито Војводина. Тако би Срби постали оазе, минорне тачкице, мањина у скоро десетак држава и временом потпуно нестали. Ако се изузме Београд који би са околином евентуално личио на Монако или, можда, Сан Марино или Лихтенштајн. Тиме би миленијумска борба да се затре семе европске цивилизације, али и вишевековна борба да се православље на Балкану минимизира коначно реализовала.
Знам да још увек постоје политички аналитичари и историчари који ће у најбољем случају рећи да је ово ламент над давно прошлим временом, а у већини да је ово мишљење глупост да Запад не гледа у прошлост и да велике силе имају добру намеру да учине неки уступак Србији. Иако се те „добре намере“ и појаве на стопу врло брзо ће и нестати са стола јер ће по принципу узми или остави из страха за своја дворишта остати само огољено садашње стање да се Косово призна уз евентуалну неку аутономију појединим српским већинским енклавама која ће временом ишчезнути. Као што ће ишчезнути и Гора и Горанци, можда и већи борци за Србију од самих Срба, који су пуштени низ водену матицу, не желим да верујем, само зато што нису православци. Слично ће се десити и са српским светињама јер после признања не видим ни један инструмент којим ће се спречити њихово присвајање, рушење и нестајање. Тек тада ће се видети разлика у брзини реаговања међународне заједнице када је смер ка Србији и од Србије.
Које је онда решење? За паметно и трајно још није време. Замрзнути конфликт није најбоље, али као и у случају Кипра, оставља могућност да неке друге генерације политичара другачије сагледају ствари па и изврше неко разграничење. А да би то време дошло, овим данашњим остаје да, пре свега, поправе економску ситуацију, да та ударања у таламбасе о 500, 700, 1000 евра просечне плате из Београда изместе на југ Србије па и на Косово, колико је у њиховој моћи, отварањем граница за привреднике али оне праве, а не ове тајкунске, криминализоване, корумпиране, једном речи, лоповске. Поготово на југ Србије јер је и он у игри око наводне размене територија. Али да би било кога да ишта размењује потребно да тамо живе људи којих ће, опет, без фабрика и инфраструктуре бити све мање. И Срба и Албанаца. Међутим, питање пре свих питања је национална или државна стратегија о томе шта је Србија, које су њене границе и како себе види кроз педесет година најмање, а не у овој и следећој години. То ми никада нисмо имали. Стратегију. Другим речима значи да је за тако нешто потребан став Академије наука и свих научника који нису под њеним окриљем и то не само оних који су у земљи. Затим мишљење ширег круга интелектуалаца, прецизније, свих без обзира на партијску обојеност и најзад, или најпре, мишљење народа али и Српске православне цркве. Јер, мишљење само једног човека, ма на којој функцији био, звао се он чак и Тесла или Пупин, је само мишљење једног човека. Никако обавезујуће и одлучујуће. За све то су потребна дела а не речи, али и способност које тренутно нема на видику. У противном, бојим се, историја ће само забележити време великих издаја без да има било кога да их сагледава и извлачи поуке.
Раде Милосављевић, новинар
