КОЛОРИТНА СЕЋАЊА

КОЛОРИТНА СЕЋАЊА
Жика Милоичић: ,,Железница нису само возови“, 2018. године
У издању Књижевног клуба ,,Ђура Јакшић“ из Јагодине и ,,Свена“ из Ниша појавила се књига мемоарске прозе јагодинског списатеља Жике Милоичића под насловом ,,Железница нису само возови“. За издавача се потписао аутор, као лектор Снежана Бихлер, а као технички уредник Тони С. Стојановић. Веома добро је одштампана на близу 130 страна у тиражу од 150 примерака.
Живорад Жика Милоичић рођен је 1949. године у Брзану код Баточине. Основну школу је завршио у Брзану, средњу Железничко – техничку школу у Београду, смер саобраћајно – транспортни техничар. Уз рад је студирао и дипломирао на Вишој железничкој школи у Београду.
Радио је на више радних места на Југословенској железници и Железници Србије и то као отправник возова, саобраћајни диспечер, иследник и контролор да би био пензионисан са места шефа станице у Параћину 2006. године.
Живи у Јагодини са супругом Мирјаном и има двоје деце. До сада је објавио две књиге поезије и једну књигу прозе.
Књига занимљивог и ваљано одабраног наслова ( ,,Железница нису само возови“) од прве до последње странице презентира, заправо, сећања аутора о свом раду на железници од приправничких дана до пензије, али и, веома колоритно, слика живот железничара и свих других који су, повремено или стално ( укључујући, наравно, и путнике) везани за пругу и ,,огромне гвоздене коње“ који вуку композиције.
Радознали читалац може из ових редова доста тога сазнати о разнородним пословима железничара, њиховом животу, навикама, бројним особеностима овог занимања итд, али и о њиховим породицама, насељима, бројним пругама и станицама, приватном животу који иде све до описивања анегдота у којима су главни јунаци алкохол и секс.
Осим тога Милоичић, макар овлаш, из другог плана, али веома доживљено и уверљиво слика и читаво једно доба од близу пола века, стандард и начин живота, самоуправни социјализам, ,,строгоћу“ народне милиције, хипокризију шефова , шефића и иних, али и могућност супростављања тим ,,малим боговима“, као и наглашену солидарност, људску душу и топлину и, на крају и љубав за коју ваљано констатује да је љубав, заправо, и покретач свега.
Све то описано је једноставним речима, пријемчиво, максимално поједностављеним публицистичким стилом тако да је свакоме јасно и доступно – мада се мора запазити да још мало ваљаније ,,литерализације“ оваквом штиву уопште не би шкодило.
У сваком случају, реч је о занимљивој и необичној књизи којa се лако чита па је из свих поменутих разлога и препоручујемо најширој читалачкој публици.