Томислав Ђокић приредио незаборавно књижевно вече у Рибарској Бањи
Рибарска Бања као најделотворније лечилиште реуме и свих врста костобоље, познато је још од доба Римљана, али у новије време све је познатија и као оаза уметности, особито по Летњој сликарској колонији и галерији која може да се подичи са око 600 изврсних слика, за шта је најзаслужнији проф. др Миливоје Р. Јовановић, човек који окупља свет уметника и који је, поред осталог, написао и „Монографију Рибарске Бање“.
На позив господина Петра Пријовића, заменика директора Специјалне болнице Рибарска Бања и господина Владе Панића, шефа Маркетинга, у овом живописном туристичком и бањском месту 29. маја гостовао је параћински књижевник Томислав Ђокић. Малобројним домаћинима и бројним гостима, и болесницима и здравима, у галерији виле „Поглед“ он је приредио прелепо књижевно вече.
У дупке пуној сали госта је поздравио и публици детаљније представио проф. др Миливоје Р. Јовановић, а Ђокић, иако комуникативан и пун искуства, нашао се пред деликатним задатком. Морао је да задовољи укус(е) и малишана и одраслих који су за тренутак заборавили топле, лековите базене и препустили се лепоти поезије. Иначе, прве редове испунили су ђаци ОШ „Велизар Станковић – Корчагин“ који су са својим наставницама српског језика и учитељицама, пуни слатког ишчекивања, стигли из Великог Шиљеговца, Рибара и Росице, најмањег села, али с најлепшим именом на свету.
Они одрасли брзо су заборавили своје преломе ногу или руку, а дечица су, у завршници школске године, зачас заборавила школске проблеме везане за оцене и препустила се чари песама. А ове лепе вечери било их је свакаквих: и о свраки која у гнезду „нежно тепа сврачићима“, и о лептиру који се „на први поглед“ заљубио у лепотицу булку, и о „рецепту“ за једење шлага „рукавом“, и о гладним мачкама које обожавају – торту, и о авантурама деце на екскурзији, и о жаби која је кренула на море, и о деди који се озбиљно наљутио и унуку ускратио џепарац зато што су га „истукле“ две љупке девојчице, и о кафенисању жирафа… Песник се шалио и на рачун дечје „љубави“ према математици, али и на рачун мама које, уместо комшија, на јутарњу кафу позивају комшинице. Наравно, нису изостали ни нежни стихови о љубави, а песник је прелепи коњски реп једне девојчице (главни изазов за дечаке) „омашком“ назвао „магарећи реп“, што је, уједно, и наслов једне од његових књига. Кроз стихове је дочарана и загонетна драж првог пољупца једне девојчице, заљубљене у одличног рукометаша.
А кад је реч о онима из последњих клупа (о одраслима), њима је песник дочарао кречарску традицију своје родне Скорице,колибе, колибаре и некадашње чобане. али и „празан лет копца и кофу без конопца“, што упозорава на забрињавајуће замирање српског села. Дочарао им је и „јутарњи Београд“ (истоимена песма), динамичну атмосферу велеграда, пуну замки и претњи. А, на пријатно изненађење публике, у програм се добровољно укључила Крагујевчанка Данијела Вуловић, песникиња са штаком, испричавши две своје љубавне песме.
Публику је нарочито занимало познанство песника с великим уметником и човеком Рашом Поповом, а Ђокић јој је препричао неке сусрете с њим и изрецитовао песму „Ртањ“, која се скромном, свестраном Раши веома допадала. Пошто је све у животу пролазно, па и ово вече, Томислав Ђокић је песмом потврдио да „само је море вечно“, што се може рећи и за Рибарску Бању.
