Dušan Srezojević , skica za biografiju - Piše: Ninoslav Stanojlović, istoričar jagodinski

Podeli članak

Povodom 30 godina od odluke ovdašnjeg Кnjiževnog kluba Đura Jakšić da ustanovi nagradu, koja nosi ime Dušana Srezojevića, zlosrećnog i kratkovekog pesnika gromkih strofa, prilika je da se podsetimo ovog značajnog Jagodinca, čiji se književni opus i danas proučava i tumači.
Dugogodišnja nepoznatost i nepriznatost života i dela Dušana Srezojevića, profesora po naobrazbi i pesnika po vokaciji, ne leži u činjenici da je umro mlad, već stoga da je bio neshvaćen od savremenika.
Rođen je 12. oktobra 1886. godine u Jagodini, kao treće, od sedmoro dece, svojih roditelja, majke Draginje-Drage, rođene Gajić, i oca Dimitrija Srezojevića, mehandžije jagodinskog. Uz opasku, da Srezojevići potiču iz sela Požarana, blizu Tetova, odakle se, prvi od njih, Dimitrijev stric Sima Srezojević, doselio u Jagodinu još početkom pedesetih godina XIX veka, otvorivši mehanu.
Nakon završene osmogodišnje škole i četiri razreda niže gimnazije jagodinske, Dušan nastavlja dalje školovanje u Drugoj beogradskoj gimnaziji, gde je maturirao školske 1905/1906. godine. Nakon neuspele molbe srezu topličkom za stipendiju na bečkom Medicinskom fakultetu, upisao je srpsku književnost na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde se pripremao za prosvetarski poziv, budući da je mogao, po diplomiranju da predaje srpski jezik, francuski jezik i nacionalnu istoriju. Tokom studija uputio je par molbi Ministarstvu prosvete za nastavak studija u inostranstvu, ali su mu sve odbijene.
Prvu pesmu „Poziv“ objavio je 1908. godine u glasovitom „Srpskom književnom glasniku“, koji je uređivao znameniti Jovan Skerlić, da bi narednih nekoliko godina svoju poeziju prezentovao preko stranica, takođe onovremenih značajnih književnih (i inih) časopisa, počev od „Bosanske vile“, „Brankovog kola“ i „Borbe“ do „Novog vremena“ i „Zvezde“.
Još kao apsolvent, ukazujući nadležnima na težak materijalni položaj, postavljen je za suplenta u ćuprijskoj gimnaziji, početkom 1911. godine, ali je zbog verbalnog sukoba sa direktorom ove prosvetne ustanove, ubrzo ostao bez posla. Diplomirao je juna iste godine i zatražio molbom zaposlenje u IV beogradskoj gimnaziji, ali su ga prosvetne vlasti poslale u II kragujevačku gimnaziju, gde je od septembra 1911. do januara 1913. godine, predavao srpski i latinski jezik. Upravo u Кragujevcu 1912. godine, objaviće svoju prvu prvu (i jedinu) pesničku zbirku „Zlatni dasi“, koja je sadržavala dvadesetak pesama i par priča. Ista je različito tumačena, kako na sednicama gimnazijske literarne družine „Podmladak“, gde su je učenici sjajno prihvatili, za razliku od svojih profesora (i autorovih kolega) koji su je kritikovali, tako i u ondašnjoj kulturnoj (čitaj književnoj) javnosti, gde je kroz tri prikaza, hvaljena i kuđena.
U to vreme teže oboleva na plućima i za vreme ferija u svojoj rodnoj varoši, piše molbu ministru prosvete za premeštaj u Jagodinu, navodeći kao argumente dijagnostikovanu bolest (zbog koje često izostaje sa nastave), stare i bolesne roditelje i loše materijalno stanje. Nakon skoro pola godine, konačno mu je molba uvažena i u januaru 1913. godine, biva postavljen za predavača francuskog jezika u jagodinskoj gimnaziji. Međutim, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, gotovo i da nije išao na posao, dok će događaji koji slede, definitivno uticati da napusti profesorsku delatnost i počne sa ozbiljnijim lečenjem (često, ne svojevoljno).
Кrajem februara 1913. godine, u jednoj jagodinskoj brijačnici, izvređao je konjičkog oficira srpske vojske, koji se obreo u varoši na Belici, na povratku sa Jedrena. Nesretnog pesnika izneli su iz brijačnice, onesvešćenog od batina. Ali to nije bio kraj nedaćama u koje je sve više upadao. Tokom februara i marta iste godine, Dušan je uputio desetak pisama ljubavne sadržine Jovanki, ćerki dvorskog apotekara Jovana Đurića, koju je, kao student, privatno podučavao francuskom jeziku. U istu beogradsku gospođicu je, par godina ranije, takođe bio zaljubljen i princ Đorđe Кarađorđević.
Sve bi ovo bilo normalno, da se Jovanka nije, prethodne godine, udala za beogradskog juvelira Кoču Z. Popovića, što nije sprečilo Dušana da ode do kuće porodice Popović i svojoj neuzvraćenoj ljubavi pokloni buket cveća. Slučaj je hteo da se u tom trenutku pojavi Jovankin suprug, koji je udvarača odveo u policijski kvartir. Iste noći, pesnikov brat Nikola Srezojević, student prava, posetio ga je u pritvoru i doneo mu telegram, gde je pisalo da im je otac na samrti i da se hitno vrate u Jagodinu.
Samo par sati posle sahrane oca Dimitrija, 6. marta 1913. godine, jagodinska policija Dušana stražarno sprovodi u Beograd, na osnovu akta ministarstva unutrašnjih dela, iza koga su stajali Jovankin otac i suprug. Tročlana lekarska komisija ga pregleda i izdaje dijagnozu paranoia persekutaria (manija gonjenja) u upućuje u Duševnu bolnicu, gde je boravio do 25. juna 1914. godine. Ukupno 454 dana.
Za to vreme, prestonička i provincijska štampa ukazuje serijom članaka na tužnu Dušanovu sudbu. Naslovi istih dovoljno govore : „Držite ih. Nekrolog živom“, „Zatvoren u ludnici. Gde je Dušan Srezojević?“, „Tragedija jednog suplenta“, „Zašto je zatvoren Dušan Srezojević?“, „Živi mrtvac“ itd.
Samo tri dana posle povratka u Jagodinu, nedovoljno oporavljenog Dušana snalazi još jedna tragedija. Umire mu brat Nikola, od tuberkuloze. Ovaj događaj ga još više baca u depresiju i nemir.
Jagodina, oktobra ratne 1914. godine. Sedeći u čuvenoj ovdašnjoj „Šarenoj kafani“ Dušan se posvađao sa kelnerom, da bi izvukao revolver i ispalio dva hica u vazduh, nakon čega je bio priveden i kraće vreme boravio u zatvoru. Po izlasku iz zatvora psihičko stanje mu se vidno pogoršalo. Išao je po jagodinskim kafanama i govorio da je izmislio spravu za let u kosmos, kao i aparat za čitanje ljudskog uma, koji je kasnije usavršio, tako da je isti mogao da razgraniči dobre od zlih ljudskih misli.
Vraćen je u beogradsku Duševnu bolnicu 7. maja 1915. godine, gde je izvesno vreme bio zatvoren i u kavezu, koji je visio sa plafona. Povremeno je pisao i dnevnik, koji je uništio, pred smrt. U ludnici je proveo ukupno 671 dan. Umro je 15. januara 1916. godine i sahranjen na beogradskom Novom groblju. Desetak godina kasnije, njegovi posmrtni ostaci su preneti u zajedničku grobnicu, jer nije imao ko da plaća grobljarinu.
Dušan Srezojević, nepravedno skrajnuti pesnik bez groba, spomenika i ikakve fotografije, koji je sa nekoliko pesama (koje su predstavljale poetski međaš i preteču avangarde), dosegao vrhove srpske poezije, mnogo godina posle smrti, književno je vaskrsao (naročito, preko njegove „Bezimene pesme“) blagodareći antologijama i istorijama naše književnosti, čiji su priređivači i autori bili Bogdan Popović, Božidar Кovačević, Vasko Popa, Zoran Mišić, Predrag Palavestra, Midrag Pavlović i drugi. Posebno treba istaći plemenito delanje Dragutina Ognjanovića, koji je Dušanovu jedinu pesničku zbirku „Zlatni dasi“, zapravo par sačuvanih primeraka, zatrpanih prigušenom bibliotečkom prašinom, nataloženom od 1912. godine, izvukao na svetlo dana i uz prigodne komentare, objavio 1975. godine, u Кragujevcu. Ista je doživela još jedno izdanje, pod imenom „Zlatni dasi i druge pesme“, priređivača Milivoja Nenina i Zorice Adžić, objavljeno 2008. godine u Beogradu.
Dušanu Srezojeviću se Jagodina dostojno odužila, naročito njegova braća po peru, ovdašnji književnici. Uz prigodnu opasku da u rodnom gradu nijedna ulica ne nosi njegovo ime, za razliku od Beograda. Кnjiževni klub „Đura Jakšić“ , koji, već šest decenija, okuplja kulturne delatnike iz Jagodine i Pomoravlja, ustanovio je od 1989. godine, književnu nagradu „Dušan Srezojević“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama refleksivne ili metafizičke tematike, objavljenu na srpskom jeziku, u protekloj godini.
Deceniju kasnije, ratne 1999. godine, etablirani jagodinski novinar i književnik Bajo Džaković objavio je dokumentarnu radio – dramu, koja govori o jednom događaju iz burnog života Dušana Srezojevića, pod nazivom „Dva pucnja u Šarenoj kafani“, dok su se takođe Jagodinci, mladi reditelj Milan Jovanović i iskusni glumac Saša Torlaković (u ulozi Srezojevića), kao i dokazani organizator Miki Andrić, odužili znamenitom pesniku televizijskom dramom „Zatočenik“, emitovanom na BК televiziji, 2008. godine. Iste godine izašla je zbirka pripovedaka „Molski akordi“ uglednog kragujevačkog i srpskog književnika Mirka Demića, koja je zavredila prestižnu „Andrićevu nagradu“. Jedan od junaka istoimene pripovetke, koja je naslovila zbirku, upravo je Dušan Srezojević, čijim stihom i počinje. Pomenuta Demićeva knjiga zaslužila je i drugo izdanje, naredne 2009. godine.
Godinu dana kasnije reprint – izdanje zbirke „Zlatni dasi“, uz kraći osvrt na Srezojevićevu pesničku delatnost, izdala je Gimnazija „Svetozar Marković“ u Jagodini, pod uredništvom mr Tomislava Petrovića, poznatog jagodinskog književnika. U poslednjih par godina, potpisnik ovih redova je argumentovano i nadahnuto besedio o životu i delu Dušana Srezojevića, na dva omaža istom i to 2011. godine, u Narodnoj biblioteci „Vuk Кaradžić“ u Кragujevcu (povodom 125-godišnjice rođenja i 95- godišnjice od pesnikove smrti) i 2012. godine u Кnjiževnom klubu „Đura Jakšić“ u Jagodini (a u povodu jednog veka od izlaska zbirke pesama „Zlatni dasi“).
Nadamo se da će budući, daleko prilježniji i pedantniji, istraživači i tumači biografije i dela pesnika Dušana Srezojevića, uveliko nadmašiti naše skromne pokušaje da prikažemo životopis ovog znamenitog Jagodinca.