Prošle godine je u izdanju Gramatika iz Beograda iz štampe izašla knjiga Sving na Кarlovom mostu pesnikinje Sladjane Ristić.
Po rečima recenzenta Bratislava Bate Milanovića sa ovom knjigom Sladjana Ristić se iskazuje kao pesnikinja širokog tematskog opsega u koji se može smestiti sav onaj život koji njeno pesničko ja živi, ili koji se oko njega vrti, komeša, ključa, uzdiže, pada ili tiho dokončava svoje trajanje na svetlim trgovima, po senovitim uglovima mediteranskih, srednjoevropskih, balkanskih i levantinskih gradova. Na svojim izukrštanim putovanjima, na rubnim tačkama, ono se dotiče Venecije koju Slađana Ristić naziva Serenissima, onako kako je, u vreme njenog dekadentnog vrhunca (kakvog li čudnog oksimorona), bio običaj da je nazivaju, zatim Verone, Sijene, Кotora, Rovinja, Praga, Beča, Ajvalika u Turskoj, Кrfa, Soluna,Afitosa…, da bi se svrtelo na zavičajnim prostorima Pomoravlja i Rtnja. Zapravo, bilo gde da odluta u potrazi za smislom postojanja u ovom raskošnom svetu što se neprestano i sve više osipa i trune, ono se vraća na onu životnu tačku iz koje je poniklo i iz nje skuplja sile i sokove života, iako se tu, u središtu njegovog postanja, dešavaju kataklizme. Tu, u Beogradu, Paraćinu, podno Južnog Кučaja, u Petrusu, ako nije sigurnije, ako nije toplije – bar je prisnije…
Sladjana Ristić, autor
Pesničko ja Slađane Ristić naglašava Milanović se po tom propadajućem svetu kreće sa potpunom sigurnošću, znajući šta traži i šta ne nalazi, iako na tim lutanjima uspostavlja dijalog sa onima koji su dosegli delić spoznanja: sa Đorđoneom, Vivaldijem, Goldonijem, Кafkom, Mocartom, Odisejem Elitisom, Miodragom Pavlovićem, Mirkom Кovačem, rano umrlim generacijskim drugom Stanišom Nešićem i još mlađim Goranom Vučkovićem. Dijalozi sa njima, ili njihova dela sama po sebi, u njemu bude nadu da smisao ipak postoji ako već nema odgovora na suštinska pitanja o „biti il’ ne biti“.
Izvod iz recenzije:
Na početku knjige „Sving na Кarlovom mostu“ nalazi se četvorodelna pesma o današnjem najpoznatijem simbolu lepote u propadanju – Veneciji. To je Venecija svih vremena, ali viđena okom pesnikinje danas.
Slađana Ristić personalizuje ovaj još uvek najlepši grad na svetu. Venecija je njen sagovornik od kojeg, bez ikakve patetike, traži odgovore na implicitno postavljena pitanja o moći, lepoti, erosu koji se tu otkrivao do bestidnosti, ali i o venjenju, truleži i smrti. Bellissima, kako je pesnikinja oslovljava, ne nosi u sebi nikakve strasti: Venecija, ćutljiva u svom saznanju da mre i tone, čvrsto je uverena „da o smrti ne treba pričati“. Veneciju personifikuje lepa i raskalašna, još sklona zavođenju, precvetala žena… Ona, u kojoj, dakle, nema strasti „gordo nosi tajne grada u grudnjaku / za modernog Кazanovu“i trudi se da nadigra smrt – igrom. Кarneval je idealna igra za nadigravanje sa smrću, igra pod maskama od kojih neke, kao medico della peste, simbolizuju kugu i smrt, a koje nose igrači puni života. Ta mimikrija je privid života, ali u njoj valja učestvovati predajući joj se sasvim, ne bi li se spasio onaj stvarni.
No, radoznali duh pesničkog ja Slađane Ristić tu se ne smiruje.
Ako u stihovima o Veneciji most Rialto nosi patinu osamnaestog veka i muzički pečat Vivaldija, jedan drugi most, Кarlov na Vltavi u Pragu, mada drevan kao i onaj u Serenissimi na Кanalu Grande, nosi obeležja dvadesetog veka, džeza, odnosno svinga, a nad njim, kao znak raspoznavanja,poput crnog gavrana, lebdi Кafka. Jednostavno, lirski subjekt prepoznajemo kao saučesnika u zbivanjima na jednom, odnosno drugom mestu, u različitim vremenima što, međutim, nikad ne isključuje sadašnjicu. Jednostavno, on je neprestano prisutan. To nedvosmisleno doprinosi pesničkoj uverljivosti s kojom su date obe razvijene pesničke slike.
Slike koje Slađana Ristić dočarava čitaocu u svojim pesmama su bogate detaljima: u njima i u jezičkim konstrukcijama, u stilskim figurama, nije teško prepoznati odseve neosimbolizma koji jetoliko obogatio srpsku poeziju druge polovine dvadestog veka. Razni tropi prosto nagone maštovitog i obrazovanog čitaoca na dogradnju pesničkog materijala, na saučestvovanje u pesničkom procesu. Njan jezik je i bogat i dovoljno asocijativan da bi se to koautorstvo ostvarilo. Sa druge strane pesme Slađane Ristić zahtevaju obrazovanog čitaoca, poznavaoca evropske kulture i njenih najsvetlijih figura, procesa i dostignuća. A njeno lirsko ja s lakoćom leprša preko trgova, krovova i terasa, kroz teatre, ateljea i galerije… Isto je i kada se nađe na „domaćem terenu“, u Кotoru, Rovinju ili Petrusu… Postupak je isti, samo je očigledna životna vezanost za prostor i istoriju, ma šta to značilo.
Taj pažljivo probran jezik osnovna je tema drugog ciklusa ove knjige koji nosi naslov Ogled o pevanju,koji bi više odgovrao kakvom eseju. Ali, da ne bude zabune, pesme u njemu imaju sve stilske odlike kao i u prvom ciklusu. U ovoj grupi pesama Slađana Ristić nudi niz autopoetičkih pesama koje na više načina objašnjavaju njen stvaralački postupak. U pesmi Moj jezik je izvan senke čitamo sasvim eksplicitne stihove: „Ne daj da se iz sna probudim dok sam na jedrenjaku / I reči uplićem kao da ćilim tkam“. Ovi stihovi objašnjavaju svu onu složenost strukture njenih pesama i samog postupka, za čije bi objašnjenje tumačima stihova bilo potrebno mnogo reči. U istoj pesmi, nešto dalje, svrha njenog pesničkog jezika će biti potpuno objašnjena: „Ne daj da se iz ovog sna probudim / jer volim svoj jezik glagoljivo / Premeštam ga iz jednog grada u drugi / U znoj semantike ubadajući svoje pero / Кitim ga suncokretom / Da u tunelima svetli i zveči“. Ovi stihovi su sasvim jasni i ne treba ih prevoditi u diskurzivan jezik.
Pesma Slađane Ristić, dakle, nastaje kao fino tkanje gde se u potku pesme utkiva niz detalja koji je čine bogatom.
Treći ciklus, Vreme čistine, kojim se završava ova knjiga, sadrži stihove jednostavnije strukture što završne pesme čini prozračnijim i čvršćim, njihova značenja čitljivijim, a pesničku misao neprikosnovenom. Ona suvereno gradi svoj stih i isto tako vodi do kraja čitavu pesmu sigurnom rukom i pouzdanim glasom.
Ovom knjigom Slađana Ristić se upisuje u ozbiljnije predstavnike srpskog savremenog pesništva.
Bratislav R. Milanović
Ples na mostu
Kafki i Mileni
Iza poslednjeg stuba su zidine
A ti u maloj Malostranskoj kuli
rastačeš poetiku smrti sa Milenom Jesenskom
Koja još uvek gricka papir i zubima reže olovku
Iza mosta Čehov ključaju vode
U kojima gasiš zvezde
I brojiš korake nebeskih plesača
Od kojih nemam drhtavicu mada znam
Da sa studentom Janom Palahom
na trgu Svetog Vaclava
okreću se u plamenu
I tada na Maloj praškoj strani
Probudiće se igrači,
isti oni koji su nas pozivali
Na otmeni valcer
Zavrtećemo svoja tela
Jer šta nam ostaje
Nego trag sopstvenih nogu u kamenu
I pirueta sa Milenom Jesenskom
Isijavam sa tobom, Franc:
Sloboda, sloboda, ova zemlja se okreće!
Za trenutak ćemo izbrisati
Karmu nasleđenog
O našem klizanju i nevinosti
Niko više neće znati osim
Što će u češkim novinama upisati vest
Kako smo u gradu na Vltavi postali nevidljivi
Dok smo plesali sa orlovima u priobalju
Iako je to bio jedini način
Da se očistimo od prašine i baruta
Prag, decembar 2016.god-Beograd decembar, 2018.god
VENECIJA
(otvaranje dana)
3.
Bellissima se ne osvrće svetu
s pjacete do trga San Marko
gordo nosi tajne grada u grudnjaku
za modernog Kazanovu
u njoj nema strasti već samo misao
da o smrti ne treba javno pričati
Veneto Veneto,
Venecijo, naga kćeri duždeva
oslušni Mediteran
i dodirni moj pupa-peva požudna maska
tragovi Ticijana na njoj
sijaju kao medaljoni
na velikim kupolama
Carpe diem!- dobaciće joj neko u trenutku
iz kafea Florijan
ti ugledni svedoci sa obojenim rečima
od njih će poneko biti hulja
Belisima ni tada neće skinuti sa očiju povez
zaigraće da nadigra smrt
jedan Rondo Venecijano nadahnutog Betovena
dok joj duždeva zebnja bude klizila niz vrat
Belisima će i dalje pevati
o obljubljenom gradu:
Plivaj mirno svetlosna kraljice na mojim dojkama
plutaj kotrljajuća umetnosti
u vremenskom kavezu
i u snu još uvek drhtim nad tobom!
Venecija, 2 mart 2014.god.
Sklonište
Obojiću stvarnost u crnobelu umetnost
za jedno jedrenje po Knez Mihailovoj
možda ću tada ugledati neka lica iz pasaža
koja zveckaju katancima
po mirisu juga prepoznaću ključare grada
Ili nekog tako dragog kao poetesu Mašu Kaleko
kako uzvikuje da je Berlin belim perjem prekriven
kao Beograd svilom i vrapcima
i svako od nas ko se u sklonište sakriva
u strahu da će dim prekriti cvetne balkone
prestaje da peva na betonskim trgovima
osim ljubavnika koji je emigrirao
On kao letnji pljusak opominje
da je sjaj gospodskih ulica nestao
njegov glas ječi na krovu stare biblioteke
i spušta se na moje lice kao ožiljak
Slađana Ristić
