Антоније С. Пеливановић (1841-1896), оснивач
и први председник управе Читаонице ћупријске
пише: Нинослав Станојловић, историчар јагодински
Антоније Пеливановић, касациони судија, народни посланик и културни делатник рођен је у Ћуприји 1841. године, од мајке Неде и оца Станоја, трговца и учесника гласовите Светоандрејске народне скупштине, која је 1858. године вратила династију Обреновић на власт.
Антоније је основну школу завршио је у Ћуприји, а гимназију у српској престоници. Даље школовање наставио је на Правном факултету Велике школе у Београду. Након окончања студија постављен је за писара треће класе у Окружном суду у Ћуприји (1868.), да би убрзо био премештен за привременог писара друге класе у Окружном суду у Ваљеву (1870-1872.) . Током службовања у Ваљеву, био је члан управе Ваљевске штедионице. Потом одлази на дужност привременог секретара друге класе у Окружном суду у Зајечару (1872-1875.), да би био премештен у родно место, где је прво обављао функцију секретара прве класе у тамошњем Окружном суду (1875-1882.), а затим и председника Окружног суда ћупријског (1882-1888.). Као истакнути члан Напредњачке странке и председник ћупријског месног одбора ове политичке групације, био је изабран за књажевог (краљевог) народног посланика (1881-1883.) .
Прелази у Београд, где је радио као судија Апелационог суда (1888-1891.). Пензионисан је 1891. године, а враћен у државну службу, на место судије Касационог суда, четири године касније. Истовремено је био изабран и за члана Дисциплинарног суда, односно члана Грађевинског савета Министарства грађевина. Био је и одборник у Општини београдској (1895-1896.). Иако је изабран за начелника Ваљевског округа почетком 1896. године, због тешке болести није ступио на ову дужност.
За време службовања у родном месту Пеливановић је активно учествовао у друштвеном и културном животу вароши. На његову иницијативу основана је Читаоница ћупријска 1868. године у којој ће бити дугогодишњи председник управе. Иначе је и сам имао велику личну библиотеку, по сећању савременика. Статут Читаонице ћупријске, садржан у 9 тачака, који је Пеливановић осмислио и предложио, усвојен је на оснивачкој седници 29. децембра 1868. године. Након добијања сагласности за рад, од стране тадашњег министра просвете и црквених дела Димитрија Матића, остало је забележено да је иста, већ 9. маја 1869. године имала 50 уписаних чланова и преплату на 16 листова.
Антоније Пеливановић је остао упамћен, не само као велики књигољубац, него и као један од организатора парастоса Светозару Марковићу у Ћуприји, након његове смрти 1875. године, што су му ондашње власти оштро замериле. По оснивању Српске књижевне задруге 1892. године био је њен повереник за Ћуприју. Са супругом Љубицом имао је петорицу синова, Борислава (окружног судију), Војислава (трговца), Милутина (касационог судију), Станоја (дипломату) и рано преминулог Светислава (студента). Посебна занимљивост ове породице је чињеница да су припадали разним политичким странкама. Тако је Станоје Пеливановић (Ћуприја, 1813. – Ћуприја, после 1868.) био члан Либералне странке, његов син Антоније, о коме говори овај текст, био је истакнути члан Напредњачке партије, док су Антонијеви синови, Борислав А. Пеливановић(Ћуприја, око 1878. – Крф, 1916.), судија и народни посланик и Антоније А. Пеливановић (Београд, 1889 – Ћуприја, 1943), дипломата и амбасадор Краљевине Југославије у многим земљама, били виђенији чланови Народне радикалне, односно Демократске странке. Према нашим досадашњим истраживањима, синови Љубице и Антонија Пеливановића немају директних потомака.
Ћупричанин Антоније С. Пеливановић, високи државни чиновник свог времена и велики поклоник културе и писане речи, пре свега, о коме се у његовом завичају, до сада мало знало, умро је 28. фебруара 1896. године у Београду и сахрањен на тамошњем Новом гробљу.
