пише : Нинослав Станојловић, историчар јагодински
Стефан – Стевча Михаиловић рођен је у Јагодини јануара 1806. године, од мајке Марије и оца Михаила Јовановића, кујунџије и варошког кнеза, као четврто, од десеторо деце својих родитеља.
После пропасти Првог српског устанка 1813. године отишао је са породицом у бежанију, у Банат, где је у Белој Цркви, Вршцу и Панчеву похађао школу. По повратку у Јагодину 1816. године, по очевој жељи, почео је да учи терзијски занат, али се убрзо определио за, тада уносно занимање, марвеног трговца. Преломни догађај његове даље каријере и живота уопште, била је женидба са Мирјаном, ћерком Јакова Обреновића, полубрата кнеза Милоша. Брак са синовицом српског владара, који је склопио у Крагујевцу 1829. године омогућио му је и прву државну службу, положај царинског чиновника (ђумрукџије) у Смедереву (1829-1833). Након тога постављен је за главног надзиратеља ђумрука београдског (1833-1834), да би убрзо био премештен у Алексинац, за главног ђумрукџију (1834-1836). Био је и капетан среза беличког, окружија јагодинског (1836-1839) и начелник чачанског округа (1840-1840). Оставши веран кнезу Михаилу Обреновићу у време буне Томе Вучића Перишића 1842. године, остао је без службе и наредне три године провео је у затворима, београдском и гургусовачком.
Од 1845. године бавио се трговином у родном месту, али и бројним активностима усмереним на свргавање кнеза Александра Карађорђевића и Уставобранитеља. Као посланик вароши јагодинске учествовао је у раду Светоандрејске скупштине 1858/59. године , на чијем је почетку изабран за потпредседника, да би на крају исте, после одлуке да се врати кнез Милош Обреновић на српски престо, био постављен за књажевог местозаступника. До повратка Милошевог из емиграције, био је највиђенији српски државник. У пролеће 1859. године, одбивши понуђено место попечитеља внутрашњих дела, невољно се прихватио дужности председатеља Државног савета, а ускоро је био произведен и у чин генерал-мајора. Његов тријумфални повратак у Јагодину тих дана, засметао је кнезу Милошу, а како је на Преображенској скупштини 1861. године иступио против реформи кнеза Михаила, убрзо је био пензионисан.
Међутим, већ 1862. године постављен је за команданта српске народне војске, а у вези бурних догађаја насталих после турског бомбардовања Београда исте године. Наредних шест година, повукавши се из јавног живота, због неодобравања кнежеве политике, живео је у Јагодини. Након убиства кнеза Михаила, био је један од тутора малодобног кнеза Милана Обреновића (1868-1872). У освит Велике Источне кризе и ратова са Турском, постављен је 1875. године за председника владе и министра грађевина, да би наредне године распустио владу и саставио тзв. акциони кабинет. Та влада, позната и по називу Михаиловић-Ристић, изнела је терет оба српско-турска рата (1876-1878). Отишао је у пензију у јесен 1878. године. Умро је у Београду 19. септембра 1888. године.
Стефан – Стевча Михаиловић се три пута женио и имао је десеторо деце, али су га само две ћерке надживеле. Тестаментом је завештао своју велику кућу у Београду „народу српском за вечити спомен“ у намери да се од ње „начини музеј за Краљевину Србију“. После смрти његове треће жене Катарине, Министарство просвете је адаптирало ову кућу, у којој је 1901. године, отворен Етнографски музеј. Његови мемоари, незаобилазна су грађа за историју Србије XIX века. Једино је он, уз кнеза Милоша, називан Господаром. Сахрањен је уз велике државне почасти на београдском Новом гробљу, да би по последњој жељи, његови посмртни остаци, били пренети у породичну гробницу у Јагодини 1898. године.
О времену Стевчиног службовања у Алексинцу, у периоду од 1834. до 1836. године, где је као главни ћумрукџија (царински чиновник) стекао приличан иметак, сведочи обимна коренспондеција са Књажевом канцеларијом и Књазом лично, али и два податка из приватног живота. По доласку у варош на Моравици, супруга Мирјана, иначе братаница актуелног српског владара и Стевча имали су две ћерке, Љубицу и Савку, а наредне 1835. године родио им се син Милан.
Недуго затим, 3. јануара 1836. године, услед последица компликованог порођаја, преминула је Мирјана Михаиловић, рођена Обреновић, прва супруга Стевчина.
Пред своју смрт Стефан- Стевча Михаиловић упутио је недатирани, писани аманет својим најстаријим унуцима, Милану Д. Раденковићу и Михајлу А. Рашковићу, у коме их обавезује да посмртне остатке његове прве супруге, а њихове бабе Мирјане, пренесу из алексиначког гробља и сахране их у породичној гробници Михаиловићевих, на старом јагодинском гробљу.
О томе сведочи један интересантан документ, до сада необјављен, кога ћемо изнети у наставку, уз пригодне коментаре и одређене граматичке корекције. Исти је писан црним мастилом, на два листа тзв. каро папира и датован је 14. децембра 1914. године у Јагодини, док је његов аутор Милан Д. Раденковић. Поменути документ гласи :
„ На знање
Мој дед по мајци, Стевча Михаиловић умро је 19.-ог септембра 1888. год. у Београду.
По његовој сарани, извршиоци његова тестамента, у исто време и његови зетови : Јеврем П. Гудовић и Алекса Стојковић, нашли су у каси Стевчиној писмо са црним оквиром, адресовано Стевчином руком, овако :
Господину Мијаилу А. Рашковићу
Господину Милану Д. Раденковићу
Мојим драгим и љубезним унуцима остављам им аманет Божији да се потруде својски да овај мој аманет изврше.
Но ово писмо да се да мојим овим
унуцима после моје смрти ако ја
не будем мого то извршити за мог живота
то аманет мој супруги Кати и мојим зе-
товима Стојковићу и Гудовићу да ово пи-
смо после моје смрти предаду адресерима.
Мијајло А. Рашковић, мој брат од тетке и ја, кад смо ово писмо примили, ми смо га заједнички отворили.
За спомен, Мијајло је узео ориђинално писмо, а ја ориђинални коверат. Ја сам одмах тада, писмо преписао, а које је гласило овако:
Господину Мијаилу Рашковићу и
Господину Милану Раденковићу, мојим љубезним и најстаријим унуцима стављам им у аманет Божји да по смрти мојој потруде се и пренесу кости њихове бабе а мојој првој супруги Мирјани из алексиначко гробље из брда алексиначког, и пренесу у моју гробницу гди су сви моји а и ја, а о трошку моји добара. Тај аманет Божји свесрдно да изврше, и свом деди нека опросте ако им је што кад неповољно учинио – никад није својом вољом и нека никад не забораве на свог деду нека свагда његово име и његов глас бране као своје. Опрошћавајте и препоручујем се мојим драгим унуцима да се сви свагда и доброј слоги и љубави налазе, а ја препоручујем свемогућем Богу моју душу.
Стев. Михаиловић
Као што рекох, ово је верна садржина писма које нам је дед Стевча оставио као аманет.
После некога времена ја сам понудио Мијајла Рашковића да аманет заједнички извршимо и он је одбио.
Онда сам, ја сам 1891. год. отишао у Алексинац и у алексиначком гробљу, после дужег трагања, нашао гроб наше покојне бабе Мирјане и ископао га и пренео у Јагодину и саранио у гробници испод капела Стевчине. Ово сам све извршио о своме трошку, а потрошио сам 73. динара. За овај трошак нисам хтео да тражим никакву накнаду из масе Стевчине, мада он у писму нама упућеном вели : „ово све да учине (пренос посмртних остатака бабе Мирјане) моји унуци о трошку мојих добара“.
Ја сам аманет извршио свесрдно и у души сам спокојан и сав срећан!
На гробу бабе Мирјане, у алексиначком гробљу, нашао сам камени крст с натписом : „Овде почива Мирјана, Бог да јој душу опрости“.
У алексиначком гробљу је баба Мирјана лежала 61. годину. У гробу сам нашао њену косу целу и ђонове од ципела целе и китке од свилене мараме целе. Друго ништа.
На гроб сам извео општинског доктора, који је утврдио да је то био женски костур. Затим сам извео свештеника проту Аврама Миловановића, те је очитао молитву и прекадио гроб и посмртне остатке.
Ово написах моме миломе сину Душану знања и спомена ради.
19. децембра 1914.
у Јагодини Милан Д. Раденковић“
Предајући јавности овај рад уверени смо да је то мали, али значајни прилог биографији Стефана Стевче Михаиловића и да, заједно са његовим тестаментом, који смо приредили и објавили пре десетак година, чини једну целину. Истовремено сматрамо да су оба прилога путоказ будућим приљежнијим и педантнијим истраживачима живота и рада овог знаменитог Србина и Јагодинца.
