Насеље „Степа Степановић“ на Вождовцу у Београду. Дом здравља или црква, или и једно и друго? Трећи чин.
Недељно јутро 21. дана јула, дан Светог Прокопија. У једном од најновијих насеља у Београду, највећег изграђеног после Новог Београда свакако, „Степа Степановић“, поред започетог темеља будуће цркве посвећене Преподобној мати Ангелини Света литургија. Служи је свештеник Стојадин Павловић са свештенством. Мноштво света, родитеља са малом децом.На први поглед не би било ништа необично када овај догађај не би имао подужу увертиру за коју је заједнички именитељ: раскол српског народа. О томе смо писали на овом истом месту 2. јула, дакле, пре само три недеље.Тог дана, да се подсетимо, мања група станара, деце, родитеља, стараца и неколико гласних млађих људи протествовала је против изградње православне цркве тражећи да се баш на овом месту изгради дом здравља. Наводно, то им је обећано приликом куповине станова. Стицајем околности и потписник ових редова је један од тих купаца па се добро сећа да су нам тада изнети планови шта би будуће насеље пројектовано за 15 хиљада људи требало да има, али не и да ће то да буде, свакако не пре него се нађу инвеститори и извођачи. У међувремену, насеље је добило и више него што друга могу и да помисле, али поред већ једне основне школе и вртића, срећом на основу броја деце, има потребе и градиће се по још један такав објекат. Трговина, кафића, апотека и банака има и више него што објективно треба. И дом здравља. Он заузима цело једно приземље једне зграде у насељу. И то са свим припадајућим здравственим службама. Али група људи би посебну зграду и то на месту где је Српска православна црква реституцијом од државе добила плац. Неће цркву.
Пошто ми никако није било јасно кога ова група људи представља прошетао сам се и следећег јутра, после тог другог јулског дана, до импровизованог улаза у будућу порту где су они почели да дежурају не би ли, недај Боже, ушао камион са бетоном за будући темељ цркве. Затекао сам неколико особа испред. Нисам их питао зашто то раде и у чије име. Многе комшије и ја нисмо их овластили да нас заступају; никако а камоли против цркве. Али оно што сам сазнао ме је збунило и потврдило моју сумњу да намере нису баш најчистије. Једна од присутних је станарка насеља, али избеглица из Сплита. Исувише су ратне ране свеже да је питам да ли је свесна да то „наше против“ иде на руку онима који су је протерали из Сплита. Један од мушкараца долази овде сваког јутра из Земуна, други са Звездаре, да дежурају како не би никао темељ будуће цркве. Па зашта се они боре и за чији интерес..?
ЛИТУРГИЈА
Десет дана после тих првих јулских протест је радикализован заустављањем саобраћаја на Славији, а онда је дошао и овај свети дан, дан посвећен Светом Прокопију. Као што сам написао на почетку овог текста, мноштво света је одслушало Свету литургију, а онда је уследила беседа свештеника Стојадина Павловића и причест, пре свега, великог броја деце, што је и најлепша слика са овог скупа. Али, уместо о томе, што би било нормално, пишем о ономе што је, између осталог, свештеник изговорио. Напоменуо је да СПЦ никада није била нити ће бити против жеља народа и да ће подржати сваки потребан пројекат на било ком месту да се гради али да не разуме да један број људи поставља границу између потреба Цркве и верника предвођен, како је рекао, невладиним организацијама финансираним из иностранства. Господин Павловић је изнео и податак да само у Београду, узимајући у обзир број становника, недостаје двадесет храмова и да их наш главни град има мање и од Келна и Москве, на пример, у којој је у току изградња 200 нових цркава. Ако смо могли за време Турака да изградимо толико православних храмова који су опстали до данашњих дана, чији је циљ данас да српски народ отуђи од своје вере, закључио је, поред, осталог, свештеник Павловић, инсистирајући на разумевању и молитви за све људе ма које вере и уверења били.
Свештеник није рекао, али новинар је дужан да постави реторичко питање, шта би било да је започета изградња католичке цркве или џамије? Да ли би тада показали ту српску „широкогрудост“ појашњену од стране невладиних организација да је то потребно зарад слике о мултиетничности у Србији. Наравно, аутор нема дилему да је свуда, у свим срединама, потребно градити верске и друге објекте према потребама становништва државе у којој сви живимо.
ДОМ ЗДРАВЉА
И опет о дому здравља. Импровизоване капије и дела ограде око порте и будућег храма јутрос није било јер их је неко протекле ноћи поломио и склонио постављајући на самом улазу шатор испод којег су били људи у белим мантилима, лекарске слушалице на столу и три-четири особе поред што би требало да представља рад здравствених служби. Поред опет полиција. Ваљда да штити Србе од Срба. Дотле, прави дом здравља, неких 100 метара одавде, нема довољно пацијената јер добар број станара овог насеља не жели да напусти „своје“ лекаре где су се до сада лечили!!! Коме је онда и зашто била потребна полиција која је и овог суботњег јутра „морала“ да дежура?
Као и први текст пре три недеље и овај завршићу питањем: има ли потребе објашњавати зашто нестајемо!?
Раде Милосављевић
