piše: Biserka Jakovljević, psihoterapeut
Goran Bregović je opšte poznato ime na prostorima Balkana, vrhunski muzičar, kompozitor i rok gitarista. Posebno sam mu naklonjena iz razloga što je u Sarajevu studirao filozofiju i sociologiju. Nas dvoje povezuje sklonost ka pomenutim naukama, zapravo to što nas one inspirišu i zabavljaju. U jednom od svojih intervjua govorio je: „U životu postoje neke elipse koje se u jednom trenutku otvore, a dosta kasnije tokom života one se zatvore. Meni su se neke elipse otvarale sa 18. godina, a zatvaraju se tek sad.” Jednom drugom prilikom izgovorio je: „U ovim godinama već је sasvim jasno da sve ima svoj uvod, zaplet, peripetiju, rasplet… elipse koje su se davno otvorile počinju da se zatvaraju“.
Meni se mnogo puta učinilo da je reč o životnim krugovima, da u jednom trenutku proklija neka važna misao, podstaknuta nekim posebnim događajem, ali da bez najave najednom izgubi značenje i smisao, nenametljivo se preselivši u zaborav. Nikada ne možemo ni da pretpostavimo u kom će trenutku i iz kog razloga neka davno izgubljena misao nanovo oživeti i krenuti da nas opseda poput duha ili nekog sličnog eteričnog stvorenja.
Imala sam petnaest godina i bila sam učenik prve godine srednje medicinske škole. Latinski je bio za mene sasvim nov predmet i prva ocena mi je bila četvorka, da bi kako je gradivo odmicalo stigla sam do jedinice. Ubrzo su moji roditelji pronašli profesorku koja je bila jako stroga i naredbodavna, svakodnevno je zahtevala da uredno kod nje dolazim na časove, insistirala je da radim domaće zadatke, koje bi mi neprestano zadavala i koji su bili jako obimni. Od nje sam se plašila najstrašnije i bila sam spremna da sve uradim, sve što je od mene zahtevala, samo da bi je odobrovoljila.
Pre nekoliko godina sedim u svojoj kancelariji i primećujem da se nešto čudno u njoj dešava. Voda se u malim potocima sliva niz zidove i na plafonu se pojavljuje velika mokra mrlja. Da, jasno mi je iznad moje kancelarije se nalazi stan i neko je verovatno zaboravio da zatvori slavinu. Panično odlazim do stana i saznajem da je već dugo napušten i da su poslednji stanari odavno preseljeni u neki lepši nebeski prostor, u kome nikada ne pucaju vodovodne cevi. Srećom uspevam da pronadjem ključ i ulazim sa majstorima.
Ušavši unutra zastajem kao paralisana. U trenutku se nalazim u nekoj vremenskoj kapsuli i ponovo sam postala ona ista devojčica od petnaest godina, koja je bojažljivo odlazila kod svoje stroge profesorke latinskog. Stan iznad moje kancelarije je u stvari onaj u kome je ona živela. Vreme u ovom stanu je zaustavljeno i potpuno se isti nameštaj, zavese, šustikle još uvek nalaze na istom mestu. Kako mi je u međuvremenu promakla ova tako čudna koincidencija? Kako mi je tako lako promakao život? Da li je elipsa dugačka dvadeset i kusur godina neminovno težila da se u jednom trenutku susretne sa svojim prapočetkom? Da li je život samo jednostavan put od početne do početne stanice?
Jednom kada se jedna od mnogobrojnih elipsi našeg života zatvori on tada dobije smisao, razlog i svrhu. Osećaj je zaista sjajan, u trenutku shvatimo da život nije stihija bez namere i kontrole. Sve nas sudbina pazi i čuva mnogo brižljivije i nežnije od onog što sami možemo da pretpostavimo.
