Mirjana Antic spisateljca iz Jagodine dobitnik je prve nagrade za prozu na konkursu Kočićevim satiričnim perom KUD Čelarevo 2019 godine. Nagradu-sliku sa njihove likovne kolonije poklonila je biblioteci u Čelarevu. Ovo je drugi put da Mirjana pobedjuje na ovom konkursu, prvi put je to bilo 2014. godine.
U nastavku teksta objavljujemo nagrađenu priču.
G E N I J E
Bio je na kraju puta kada ga je zateklo nevreme. Tome se nije nadao. Priželjkivao je bezbrižnost do kraja. Кako će sada, kuda po nevremenu, uhvati ga panika. A bio je genije. Taj nadimak je dobio u školi zbog briljantnog uma i rešavanja matematičkih nepoznanica. Кrasila ga je moć rasuđivanja za sve probleme. Susutigle su ga godine, a i … Od ljudine počeo je da liči na suvu stabljiku, pa se ozbiljno zabrinuo za opstanak svog nadimka, koji je odolevao vremenu i prostoru. Na njega je bio vrlo ponosan.
Osušio se, a kako i ne bi, kada se već duže vreme u večernjim satima snabdeva jelom koje je tada po nižoj ceni, da bi opstao. Uštedi obrok u podne, pomerajući ga za večeru. Prilagođavao se svojim prihodima, iako je završio sve stepene državnog školstva sa lakoćom i imao značajnu karijeru. Pošteno je stekao punu penziju, po veličini suprotnu pravilima nauke kojom se bavio. Ponos su mu bili studenti – naučnici po svetu, ali nije otišao njima. Smatrao je da je veličina brušiti naše blistave umove. Skrasio je tu i svoju decu i unuke…
Iznenadno nevreme promeni mu život. Obeshrabri ga vest o čarobnoj formuli za smanjenje penzija. Trudio se, mučio se, ali rešenje opstanka nije video… Sa ovom formulom otišla je i radost preživljavanja za susrete sa kolegama i išćekivanje važnog datuma.
U beznađu misli kako će opstati sa umanjenom penzijom, zatekoše ga razdragani glasovi unuka: “Deda, ne tuguj, naši roditelji nemaju da ti daju i njima se oduzima od malog mnogo, nemaju ni za nas, ali imaš svoje đake po svetu. Dovoljno si ih naučio tokom studija, nisu te zaboravili. Prihvatiće te kao gosta, a možda možeš nešto i da radiš?! Nisi otišao kad si bio mlad, idi sada, a i nas povedi, da ne prođemo kao ti. Proživi tamo kao čovek. Govorio si da nije važno odelo, već šta je u glavi, a sada ni pamet ne možemo da hranimo. O tebi niko ne brine, jer nisi u procentu zaštićenih o kojima se govori. Кo si ti? Gledajući te, nećemo videti ni kad nevreme prođe. Ne možemo ručavati umesto večere. Nije to život, ni za tebe, ni za nas “ završiće besedu naizust.
Geniju se ote duboki uzdah. Setno poče da pribira brojeve telefona svetskih, a naših umova, njegovih studenata. Mora se… Кako će bez onih sa kojima se nadmetao tokom školovanja, podsećaju ga na vreme umovanja. Кao da se probudio, čilo i značajno odgovori unucima: “Idemo, vodim vas u svet, ali se brzo moram vratiti, samo da ne zaboravim datum, da ostvarim svoj san i primim zlatni indeks na fakultetu, to mi je najveće bogatstvo i ne mogu ga se odreći!“
