,,ЗЛАТНИ ОРФЕЈ“ ЉУБИШИ ЂИДИЋУ

Jедногласном одлуком Савета међународног књижевног фестивала ,,Српско перо“ који се већ 33 године одржава у Јагодини nagrada ,ЗЛАТНИ ОРФЕЈ“ припала је Љубиши Ђидичу, књижевнику из Крушевца, иначе живом класику српске литературе. Ваља подсетити да се ова престижна награда од 2000. године доделјује у оквиру Фестивала а да су лауреати, поред осталих, били и академик Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Слободан Ракитић, академик Адам Пуслојић, Драгомир Брајковић, Срба Игњатовић, Радомир Андрић и други. Састоји се од новчаног износа ( дар Скупштине града Јагодине), уникатне повеље и ликовног дела ( дар Музеја наивне и маргиналне уметности) а додељује се ,,за свевремени печат и трајно присуство у српској културној баштини“.

Љубиша Ђидић (1937, Краљево) завршио је гимназију у Крушевцу,Филозофски факултет (светска књижевност) у Београду, магистарске студије слушао у Љубљани.
Песник, есејист, антологичар, путописац, дечји писац, прозаист.
Објавио збирке песама Подигнуте руке (1965), Нагрижен прстен (1969), Пролистало копље (1979), Свраке воле сјајне ствари (1975), Горионик (1978), Прометејева чинија ( 1984) – поема (компонована за Слободиште, на музику Војислава Бубише Симића), Северњача над Багдалом ( 1986), Пакао за дневну употребу (1993) Признајеш ли пепео светлости (1994), Српски царски рез (1999), Свети пољубац (2ОО3).Моравска Тројеручица (2012), Љувене 2014. Путописе: Чудесна Кина (1984. и 1989), Под Јужним крстом – Латинска Америка (1992) , РужаБудимпеште(2006)Путописни триптих/Финска,Сицилија,Милешева/ 2015,Романе: Дневник за Теу (1992), Царска деца (2006),Скраћенице (најкраће приче) (1998), Дневничке записе Мирис пролећа 1999. године (2009), Кнегиња Јелена Балшић, монодрамска проза (2010), Скраћиване приче (2012), Лет над завичајним гнездом, књижњевна критика (2о12). Моја Десанка,/2015/, Копље светог Ђурђа /2016/. Беседе под багдалском гором, есеји, Књига о Милентији (монографија).
Као песник за децу објавио је збирке песама С точковима од маслачка до облачка (1984), Златне кочије (1992), Заљубљиве песме (1996), Заљубљиве реке (2оо1), Како сања једна Сања (2001) Огледалце нема данце (2010), као и неколико сликовница.
Приређивач је неколико антологија: Догодило се у Крушевцу (1978), Крушевачка розета (1995), Српска кућа – песници о Виду, Крфу и Зејтинлику /изашла паралелно на грчком/, Бескрајни плави круг – педесет година модерног српског песништва / изашла и на чешком, у Брну, 1995/, Хиландар у српском песништву, (1988), Духовница – православно српско песништво (2000) .
Заступљен је у више антологија српске поезије, као и у антологијама на шведском, белоруском, португалском, литванском, руском, енглеском, словеначком, шпанском, македонском. У књигама је изашао на грчком, француском, румунском, руском, шпанском и македонском.
Превео је десетак збирки песама и романа са словеначког.
Носилац је Ордена рада са златним венцем, Вукове награде, Златне значке КПЗ, Посебног признања Министарства културе за врхунски допринос националној култури Србије, Змајеве награде за дечју књижевност, Златног прстена деспота Стефана Лазаревића, Октобарске награде града Крушевца, „Расинског цвета“, награде „Отон Жупанчић“, „Србољуб Митић“, Прве награде за духовну поезију на духовном сабору у Раковици (Златник са ликом Св. Саве), „Бранко Манас“, Перо деспота Стефана Лазаревића у Грачаници, Повеље за животно дело УКС, Моравска повеља, и др.
Заступљен је у неколико енциклопедијских књига /Лексикон Матице српске, Породична енциклопедија, Ко је ко у Србији, Ко је ко – писци Југoславије и др./
Љубиша Ђидић је био дугогодишњи директор и уредник Багдале (њеног часописа, издавачке делатности и њених авандгардних едиција, а сада уредник истоименог часописа за децу).
Оснивач је и иницијатор бројних културних и књижевних манифестација : Беловодска розета, Кознику у походе, Косовске галерије, Филозофско-књижевне школе, Библиотеке ђака писаца при крушевачкој гимназији, Галерије „Слово љубве“, Одбора за обнову манастира Милентија, Галерије Милића од Мачве „Косово, први праг Србије“ са фондом од 150 слика, Споменика Миодрагу Петровићу Чкаљи, Споменика Јелени Балшић, Споменика Две мајке (посвећен Mајци Србији и Mајци Грчкој) у Крушевцу , Споменика криворечким жртвама( у Кривој Реци), Милентијској розети (у Брусу) и др. Члан је УКС и СКАНУ. Живи у Крушевцу.
Поезија, и уметност уопште, не може изменити свет, зауставити ратове, злочине, патњу и страдање, али, какав би тек изгледао да није било тих уметничких покушаја, тешко је и замислити.
Поетски бард Лазарева града и савремене српске поезије Љубиша Бата Ђидић итекако свјестен ових чињеница, читавог себе је уронио у најдубље вирове прошлости и садашњости, са свешћу о отвореној Пaндоријној кутији у овој балканској ветрометини градио је мозаик нове уметничке стварности.
Властито постојање поистоветио је са постојањем сопственог народа. Само се тако може постати уметник који је добио признање за допринос националној култури Србије, Вукове награде , а од бројних признања поменимо и повељу за животно дело УКС. А то дело је обимно – преко 4о књига, али и разнолико у дијапазону од поезије за децу и одрасле, поема, путописа, дневничких записа, најкраћих прича, романа, драме, књижевне критике, есејистике, па све до преводилачког рада, рада на енциклопедијама и антологијама.
Неуморни Ђидић се не задовољава ни овом обимношћу, подиже Споменик Јелени Балшић у Крушевцу, Споменик Миодрагу Петровићу Чкаљи у Балшићевој, оснива Галерију слика чувеног Милића од Мачве , песниковог пријатеља који поклања граду Крушевцу фонд од 150 слика „Косово, први праг Србије“, са Милићем по својој идеји поставља на Костурници скулптуру Мајка Србија и Мајка Грчка. У Брусу поставља Споменик Милентијској розети (Ђидићје председник Одбора за обнову овог манастира из 14 века), у селу Крива Река подиже Споменик за 318 невиних људи побијених у једном једином дану. У Крушевцу оснива Косовску галерију савремених врхунских сликара. Иницира Беловодску розету, Филозофско књижевну школу, Кознику у походе итд.
Награда ће лауреату бити уручена у оквиру традиционалног фестивала који ће ове године бити одржан од 20. до 22. јуна у Народној библиотеци у Јагодини.

МОРАВСКА ТРОЈЕРУЧИЦА

Само ти прерушена
у три миравске реке
ходаш Србијом
Мајчице

Само ти
за великих поплава
а дошле су нам и ове године
одвајаш наше чисте брзаке
из туђег муља
Бистра Разводнце

Само ти
за великих олуја
а дошле су нам и ове године
издвајашдобре ветрове
из туђих оркана
Добра Разбистрице

Само ти
за великих свађа
а братски се свађасмо и ове године
враћаш лице
по Очевом лику
Драга Повратнице

Само ти
све знаш
о поплавама и олујама
о тајни завађене братске клице
Света Водитељице

Само ти
прерушена
кад благом сузом залечиш и ово лице
залутало под моравским луком
а српском небом
док га лечиш љубављу сољу и хлебом
Нежна Видарице

Знаш да ће се и њему
баш као благи прах твој полени
развејати срце по Србији

На твоје звоно
Мајчице
дирнуто трећом руком

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*