ZLATNA STRUNA PEVANJA

Бранислав Зубовић је песник ретког дара и снажног поетског дамара. Кроз риме – праве песничке медаљоне – поручује да човек губи исконско обличје душе и да му ваља ходочастити путевима пуних драча, изазова и опасности а како би наново нашао себе без осећаја стида испред огледала. Песника Зубовића, пронашли смо у Врбасу, у јеку Фестивала поезије младих, који се овога варљивог маја одржавао по 49. пут. Иако под бременом обавеза услед организације традиционалног Фестивала, песник нам је радо изашао у сусрет да поразговарамо о темама оностраним и овостраним.

Иван Лаловић:Критика, али и колеге песници су јединствени у ставу да је свака твоја књига била прворазредни догађај на ползу српске културне баштине. Песниче, како би дефинисао златну струну свог певања, струну која те чини поузданим аутором, предодређеним да остави неизбрисив печат у нашем поетском универзуму?

Бранислав Зубовић: Можда је то понајбоље дефинисао Милета Аћимовић Ивков „…драма са неизвесним и непоновљивим разрешењем.” Дакле, све оно што смо кроз историју колективно и појединачно доживели. Надам се без вишка патетике јер ваља на олтар поезије принети своје катрене да се тамо снађу, дапливају и да се носе у судару са значајним и знатним и високим наслеђем – да парафразирам Милана Недадића када је писао о мојој поезији. Колико сам у томе до сада успео и колико ћу успети, да се докажем својим језиком у своме матерњем српском језикуостаје да се види.

Иван Лаловић: Твоја поезија је и награђивана и присутна у значајним антологијама српске поезије. У Антологији „Прогнани орфеји“ Ненада Грујичића имаш неколико упечатљивих песама. Колико је чињеница да си морао да одеш из свог родног града – Тузле обликовала твој песнички хабитус и да ли ће, можда, у неко догледно време да буде разлога да не певамо о удесу српског народа, већ о његовом избављењу.

Бранислав Зубовић:Припадам ауторима чија је поезија заступљена у више, како си рекао, значајних, антологија него што имам објављених књига. Можда је то и добро, да су се неке песме издвојиле као ваљане по мишљењу антологичара. Ових дана је изашла из штампе још једна антологија на сличну тему, у којој сам се нашао „И, тако, без, дома” Зорана Ђерића, која пре свега осветљава поетички мотив бездомности. Прича о изгону, избеглиштву, бездомности је универзалана још од библијских времена, а ћеранија и даљетраје „уз мале паузе да се гониоци одморе” – како је певао Ђорђо Сладоје. Песник је ту да сведочи, јер кроз историју, поезија и јесте сведочанставо и треба да буде. Душко Трифуновић је у једном катрену опевао тај наш удес и најпосле истину„Јер моја душа јасно поима / да је натеже међу својима / а душе само толико има / колико делиш с душманима”… Слутећи слике и призоре а подразумевајући оне који су нам се десили, бојим се да ћемо и даље певати како о сопственом тако и о колективном удесу. Материјала нам ионако не мањка али дара, е то је већ друго питање…Чак и прича о избављењу, како си навео у питању има исти подтекст као и ова о удесу.

Иван Лаловић: Надалеко је познато да си уредник „Трага“, једног од најзачајних и највиталнијих књижевних часописа у нас, који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ из Врбаса. Ове године „Траг“ је прославио леп јубилеј – свој 50. број. Шта нам можеш рећи о упорности тог часописа да траје и истраје у ова нелирска времена?

Бранислав Зубовић: Идеја која је настала на Фестивалу и око фестивала поезије је 2005. године укоричена на странице часописа и право је чудо с обзиром на околности како истрајавамо и како успевамо, а да не нарушимо квалитет. Траг је захваљујући неким од кључних песника српске поезије, који су чинили уредништво,врло брзо постао цењен и добио лепе епитете. Периодика је важна за сваку књижевност, а ето и Траг је нашао своје место, и штампа странице које ће једном, бити важне за тумачење и сагледавање времена и квалитета књижевности једног народа у датом времену.А без тога ниједна озбиљна књижевност не може. Подсетићу колико је периодика била важна, не тако давно, објављивање нових песама био је прворазредан догађај. Многи наши значајни писци постајали су песници само на основу песама објављиваних у периодици а да нису имали објављену прву књигу. Додуше, тада није свако могао да објави песму – само најбољи. И то је била кључна ствар код објављивања прве књиге, које се данас штампају о своме трошку намењене углавном родбини. У периодици још увек не може свако да објави, а ми смо се потрудили да критеријум буде веома висок. Времена се јесу променила али још увек интернет не може да замени штампану ствар. Нису само времена постала нелирска, него нажалост и прилози који пристижу у све већем броју. Код поезије и критике је најгоре стање. Затрпавање скрибоманијом је постало узнемиравајуће, те бих прозваним у нади да ће се препознати, ипакпрепоручио друштевене мреже, да нам мало олакшају уреднички посао и лише нас сувишног читања. Ионако, ће их тамо више хвалити.

Иван Лаловић:Када смо се дотакли јубилеја, поменимо и да Фестивал поезије младих следеће године слави 50 година постојања. Фестивал, који је феномен сам по себи,готово 10 година, уз подршку локалне самоуправе, организујете и водите ти и песник Горан Лабудовић Шарло. Реци нам да ли већ имате контуре 50. – јубиларног Фестивала?

Бранислав Зубовић: Горан Лабудовић Шарло и ја смо, ево изнели десетак Фестивала, верујем успешно. С једне стране Ђорђо Сладоје је оставио већ уходан систем и велики углед који је Фестивалстекао, наравно захваљујући и онима који су пре њега дали свој печат и допринели у организационом смислу, па нам је самим тим било лакше да организујемо манифестацију и зовемо значајне писце који су се увек радо одазивали попут Милована Данојлића, Светлане Велмар Јанковић, Давида Албахарија, Владимира Пиштала али и Матије Бећковића, Гојка Ђога, Рајка Петрова Нога… С друге стране економски суноврат који је задесио културу преброђен је добром вољом челних људи Врбаса и њиховог односа према броју који стоји испред назива Фестивала. Врбас јесте заиста „Град на песников руци”, „Први олимп у равници” и „Сигурна кућа за пјеснике” како су га прозвали Радомир Мићуновић, Густав Крклец и већ помињани Ђорђо Сладоје. Припреме за јубиларни фестивал су у току. У плану је за сада снимање документарног филма и штампање антологије победника фестивала.

Иван Лаловић: Захваљујући ти се на овом садржајном разговору, морам те приупитати до које си странице стао у писању своје нове крације и да ли можемо очекивати да то буде Бранислав Зубовић кога волимо, непоколебљив и непоткупљив песник, са својом златном струном са почетка овог разговора?

Бранислав Зубовић: Увек нова књига ваља да буде боља од претходне јер ако је иста, не видим смисао у објављивању и мрчењу хартије – како би рекао Киш. Стога поезију најпре објављујем у периодици, између осталог и да чујем аброве колега и критичара. Није да ме се пуно дотиче али понекада буду корективни. У духу овога разговора прилажем и једну нову, необјављену песму.

Скаска о Дунаву

Није ни њему знано
Тек у вртлогу муља
И сумраку Баната
Где ће да забауља

Дими се с Бачке стране
(Јутарње магле пара)
Залуд се воћњак обра
Код Срба и Мађара

Из порушених кућа
И запаљених књига
Из дима цигарете
Мећаве и кастига

Дими ко у фуруни
Разгара лично ђаво
Да нас опет однесе
У мутно Дунаво

Биографија
Бранислав Зубовић (Тузла, 21. март1976) је српски песник. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Запослен је у Народној библиотеци „Данило Киш” у Врбасу као библиотекар за популаризацију књиге и секретар Фестивала поезије младих. (Једна од наших најстаријих и најугледнијих манифестација за младе песнике, која је основана 1968. године под називом Југословенски фестивал поезије младих). Био је члан жирија Југословенског фестивала поезије младих, Награде „Станко Симићевић” и Награде за најбољу књигу коју додељује Народна библиотеке Србије. Уз песнике Ђорђа Сладоја, Небојшу Деветака, Благоја Баковића и Мирослава Алексића један је од оснивача часописа за књижевност „Траг”, чији је оперативни уредник. Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Поезију и књижевну критику објављује у периодици. O поезији Бранислава Зубовића су писали: Бранко Милановић (академик), Перо Зубац, Ђорђо Сладоје, Милан Ненадић, Небојша Деветак, Милета Аћимовић Ивков, Саша Радојчић, Давид Кецман Дако, Горан Лабудовић Шарло, Иван Лаловић, Срђан Орсић, Чедомир Љубичић, Рајко Лукач, Милица Миленковић и други. Заступљен је у антологијама: „Знам да нас има“ и „Друмови су наша отаџбина” Небојше Деветака;„Антологија српске поезије 1847-2000“ и „Прогнани Орфеји” Ненада Грујичића; „Гласници невиђеног” Дејана Богојевића; „Винопев” Радомира Андрића; „Крик песника из сенке” Слободана Б. Ђуровића; „Најлепше песме српскога језика” Данила Јакановића и „И, тако, без, дома” Зорана Ђерића. Награђиван. Превођен на енглески, пољски и словеначки језик. Живи у Новом Саду.
Бранислав Зубовић је објавио књиге песама:
• „Руком од ветра тишом“, (Ипа СЛОВО, Врбас, 2000)
• „Велики бол“, (Народна књига, Београд, 2004)
• „Опште прилике“, (Народна библиотека „Данило Киш“, Врбас, 2011)
• „Носталгија будућности: изабране и нове песме“, (Граматик, Београд, 2013)

1 Comment

  1. Много ми се допада разговор два писца, нарочито што долази од (још једног) Лаловића. То је занимљива прича пред „исповедником“ о израстању и стасању… Ипак, из мора ученика свих средњих школа које су радиле у Тузли, мени се те године издвојио млађа(х)ни Бранислав. Зашто? Како год је стари ловац на младе таленте Оскар Давичо изводио на прави пут нове наде, тако сам и ја препознао Светло Душе у овом песнику, који је рођен да буде Песник у породици Зубовић! Срећа па није требало убеђивање да се напусти странпутица спорта у коме доминирају рмпалије и новац, те крене у нову „авантуру“, ка уметности Речи… Срећан сам што Бранислав Зубовић није потонуо у оном времену и простору, него се издвојио својим даром, читањем и размишљањем о језику и књижевности па нам сада сија као Звезда у овом добу. Поздрављам сваки његов успех, а посебно највећи: што је дете племенитих родитеља, те чињеницу да је пастир складне породице са супругом Ливијом и „клинцима“: ћеркицом Саром и синчином Стефаном! Али, највећу радост песник Бранислав Зубовић доноси нама који волимо његове творевине и уживамо, читајући и „дрешећи“ његово искуство и емоције! Само напред, пуним једрима у будућност…

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*