TAKO JE TO, KOGA NECE-NECE

Дође повремено мој први комшија, на по један „освежин“! Ама, како које јутро, све мање мирише на „шљиву“ тј. на „освежин“, а све ми нешто више смрди! Да га питам, увредиће се!
Кад смо једног јутра попили по два-три „освежина“, развеза се мени језик:
„Бре, комшо, како који дан све ми нешто више мирише кад ти дођеш?“
„Кажи слободно: смрди. А, смрди паштета!“
„Каква паштета?“
„Најскупља. Мажем ногу, али ништа не помаже. И лајао сам, и викао, и завијао као курјак, и замахивао ногом да их шутнем, и – ништа! Неће да ме уједу! Немам ја ту срећу, комшо! Кога неће – неће“!
Види он да ја не разумем о чему говори.
„Је л’ онај твој рођак тужио што га ујео пас луталица и добио три’ес и пет хиљада динара?“
„Јесте, али није мазао ногу паштетом. Само шутнуо једно кученце!“
„Радио сам и ја то, али ништа. Онда сам се одлучио за паштету! Мог’о сам ту паштету да намажем на ’леба, али рачунам – пси воле све што смрди, па ће да загризу мамац. Почео сам и да бежим кад их видим, али они ме само погледају! Неће ни да ме појуре!“
„Лепо си рекао комшија: кога неће – неће. Ако ти је остало шта од пашете, намажи на ’леба па поједи, видиш да си смршао јурећи се с кучићима“!
Слободан Жикић

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*