SRPSKO PERO-FINALISTI

Прича која је на 33. књижевном фестивалу „ СРПСКО ПЕРО“ освојила прву награду.

НАСЛОВ УМЕСТО ШЕШИРА

Писац седи за столом на којем се налази писаћа машина. Свуда по поду су разбацане књиге и папири. Читава сцена изгледа као да је неко претресао сваки њен делић у потрази за нечим што је изгубио. А управо то се и десило.
Већ уморан он поспано завирује под сто. Устаје, нешто тражи у орману, затим гледа испод кревета. Отвара врата. Затвара врата. Враћа се за сто. Откуца пар редова на машини, а затим извуче и баци лист. Увуче нови. Гледа у њега. Куцка прстима по столу и уздише. Почиње да говори.
Прошло је месец дана а ње нема. Изгледа да је стварно отишла. Напустила ме, намигуша једна. А обећала је, уверавала ме да ће остати. Барем до лета. Е мој Илија, опет све из почетка.
Оставила само ову поруку ( махне ковертом, и почиње да чита, у исто време подсмешљиво и тужно; уместо да глумац чита писмо може да изговори и снимљени женски глас): Извини драги. Досадило ми је. Ти знаш да мене не држи место. Одлучила сам да се мењам. Са тобом је све нека драма, а ја сам ти више поетичан тип. Наћи ћеш ти већ неку другу, са којом ће ти бити боље. Збогом. Настави да пишеш.“
Не држи је место! Зар после свега само то има да ми каже! (згужва и љутито баци папир)
А мислио сам да је овога пута наишла она права… Приче су, ја да вам кажем, веома превртљива створења. Наиђу тако, ниоткуда; окупирају пишчеве мисли, срце, душу! Учине да сиротан поверује у чуда. Дају свему неки привидан смисао. А онда оду, остављајући суморну тишину на месту слова која су до јуче лажно обећавала нешто велико.
Дошла је код мене прошле зиме. Негде у децембру, заједно са првим пахуљама. Промрзла, гладна, недовршена. Имала само увод, разраде један део, закључак ни на видику. И пун кофер окрњених пасуса и отрцаних фраза.Трећину слова у путу беше погубила, а она што су остала, сва се испретурала и измешала, на себе не личе. Ликови јој већином нејасни, бледи све један налик на други. Ако је неки чему и вредео – тај је био преписан из дела руске књижевности. Умислила дама да је Ана Карењина!
Примим је ја, овако наиван, сместим на фини папир најбоље грамаже. Умотам у фасциклу од меког, сјајног картона. Дам јој вечеру, пустим да одспава. Сутрадан јој сваку реч, детаљно изгланцам, дотерам, накитим атрибутима и прилозима свих врста. Озбиљно се позабавим правописом и врло пажљиво поспем зарезима и тачкама. Поклоним сва недостајаћа слова.
Не знам ни сам зашто, желео сам да је задивим. Надао сам се да ће са њом бити друга прича. Желео да верујем да је она прича као ни једна до сада.
Увод нам није ишао сјајно… Када се појавила била је ноћна мора сваког лектора и коректора, права шкработина. Не би прошла ни као тројка на писменом задатку на слободну тему. А упркос томе, госпођица већ од првог реда стаде извољевати: те жуља је писаћи сто, те сонанти би да прошетају пре вечере, те вокали не сарађују уторком… Кад поче да кија и рече да под хитно морам набавити анти-алергијско мастило, нисам имао куд – љутито узвикнух да је доста!
А она сасвим неочекивано- заћута, и погледа ме збуњен. Сва се претворила у упитник. Мени дође нешто жао. Помислих да сам можда превише строг, и захтеван већ на самом почетку. Како да је њој било лако, толики је пут прешла да ми би ме нашла!
Али од тада, гле чуда, почесмо нас двоје лепо да сарађујемо. Поранимо ујутру, ја скувам кафу, припремим доручак. Она седи на прозору и прича ми. Просто цвркуће. Ја слушам, климам главом, и записујем. После подне мало прошетамо, а она се не одваја од мене, све ме под руку држи… Шапуће најдивније речи. Предвече се обично навратимо на неке недовршене пасусе, па дискутујемо, преправљамо…. Толико сам се био навикао на њено друштво, да сам се почео питати да ли сам уопште и био писац док она није дошла.
Беше нам дивно у стваралачком жару. Ред метафоре, па антитезе. Мало романтике, па нешто мудро. Текле су и бујале реченичке реке, жуборила слова као бистри планински брзаци. Прштала интерпункција на све стране! А она из часа у час, из дана у дан, све лепша, заноснија. Све на њој бљешти од стилских фигура, реченице просто звоне, слова поигравају од дивоте. Од убоге сиротице, за кратко време постаде она прозна контеса. Маштала је да постане славна, па зарази и мене том идејом. Нобел је био њен сан, ништа мање. И Пулицера је крадом меркала. Када нисмо писали, сањарили смо о књижевној срећи. Ја бих обукао црни фрак а она плишане корице, бордо боје. Носила би вежени обележивач страна као модни додатак. А ја дедин џепни сат. Тако упарађени, скромно бисмо примали честитке и говорили о нашем чудесном сусрету. О нашој визији да својим речима мењамо свет.
Заједно смо обилазили сајмове књига, ресторане и позоришта. Седели на Калемегдану многих летњих вечери. Уткивали у наше редове призоре који су промицали пред нама…. А у моје срце се беше уселила тињајућа нада. Нешто топло и лепо. Више нисам био сам.
Лагао бих када бих рекао да нисам приметио да се наједном променила. Постала је нервозна и плаха. Без икакавог повода, посвађала би нам главне јунаке. Слала олују у савршено сунчан дан. Поигравала се и парала судбине који смо данима пре тога пажљиво кројили. Пробудила би се плачљива и захтевала да се радња одвија у зиму, и то у Сибиру, уместо у пролеће, на топлом приморју. Мењала је ред речи чим окренем леђа, и своју ћуд из дана у дан… И тако све док писање није изгубило смисао.
Седне на импровизовани степеник и наслони лице на дланове. Ћути неколико тренутака.
Након што је отишла, дуго сам се питао јесам ли је нешто увредио. Трудио се да не слушам оне који су ми говорили да окушам срећу са песмама. Правио се глув пред онима који су ме подсећали на занемарене студије економије. Где су они још видели писца да се бави рачуноводством? Знам нисам још увек написао нешто епохално, али знам да ћу успети једног дана. Само када би моје приче држало место.
И стварно не разумем како је могла тако да нестане? (поново завирује под сто и кревет)
Где уопште одлазе све те недовршене приче? Да ли постоји неко чаробно место на којем пронађу свој хепи енд? Да ли хепи енд још увек постоји?
Све ово време је тражим. Пажљиво сам прегледао сваки одељак Градске библиотеке и неколико пута свраћао у Народну. У књижару иза ћошка и даље свраћам скоро сваки дан (купио сам читаво брдо књига, само да не бих био сумњив) Али од ње ни слова ни гласа… Ни једног певајућег вокала. Ни тачке са Ј.
Зато вам све ово и говорим. За случај да је некада, негде видите. Ако прође крај вас, да не наставите својим путем, незаинтересовани и равнодушни – већ застаните, ма колико журили, и да се сетите мене. Да јој кажете да је тражим. Да прихватам све услове. Чак и ону сибирску тајгу. Шта је руска зима спрам ове стваралачке пустоши…?
Ето тако…. Остајте ми здраво. Ја ћу чекати овде, за случај да се врати… Чекаћу њу а и вас, да ми кажете нешто о њој. Било шта.
Не брините, лако ћете је препознати – то је једна љупка госпа, са насловом уместо шешира.
Можда док чекам нешто и напишем, тек да ми прође време.
Седа за сто и почиње да куца.

Шифра : ЛЕПА КАТА
Наталија Трнавац, Нови Београд

ЕВО

Ево моћ и немоћ
тегоба краси границе пута
мада, шапат је свемоћ
нека је тихо! У славу свих мука.

Ево поворке јасне
а тенор ако блед,
химне и оде нека су гласне
ућутао глас, побледео, сед.

Чујте! Ево вам мед,
ево кости, мученог даха
и поглед надоле блед,
ево слободе боје азура!

Под ногама рогозина испелтена,
мирно почива асура.
Ево мисао нестешњена
кроз отворено окно хита.

Ево на дочек обесвећења,
Ломата се, жури, кида.
За? Куда?
Ево само ево, хита

Кићена палета и звездани сасуд,
једите и пијте, ево.
Почетку је слава, свуд,
свод мирише на сено кошено

Крај! Њему слава.
Клапа силази одозго, стихом.
Ево чврстог обећања,
надмоћ гоблена, веза намученог.

Покиданог срца мука је тежа,
али ево! Вежу осећања, стисак…
Кидишу звери, ноћ хладна је , свежа
Узвик! Веруј, веруј ипак.

Вера топла као попрсје мајке,
сада је стража скривена к’ о свитак.
Нека буде реч, хајде,
јача од хорди тињајући жижак.

Али пажња, можда време је већ
Из чаура да лептир стаса.
Лепог ли гласа, од музике мекшег
Бујица лептирова као машта.

Извире складно, мраку измиче.
Ево умире немоћ,
реч сеје семе и ниче,
клија и расте, ево сад свемоћ.

Шифра: Парамецијум
Ана Петровић, Јагодина

ХАИКУ

Пролете сврка.
С крова се скотрља
сломљени орах.

Малена ласта
тужно прелеће шталу.
Срушено гнездо.

Цветала тршња.
Замишљен младић гледа.
Дрво љубави.

Чује се песма.
Удаје своју ћерку.
Весели отац.

Први маслачак,
а хладан ветар дува –
разноси срећу.

Негде у мраку
зелене очи светле.
Мачка у лову.

Одолевају
на кори старог храста –
урезане боре.

У зеленој трави
Њишу се
И њене ноге.

Мирисом мами
расцветали јоргован.
Немирна деца.

Спакован кофер.
Младић у свет понесе
и своју тугу.

Кудраво куче
нервозним покретима
истреса буве.

Крај рата.
У баченом шлему
леже се голуб.

Стигло пролеће.
Бубуљица на врату
или страх од крпеља?

Бркати старац
цревом залива цвеће.
Мирише земља.

О каква лепота!
Не желим да верујем
да лептир живи само један дан.

Шифра: Ризница
Игор Браца Дамњановић, Београд

ДЕТИЊСТВО

Шта је детињство? За неке је то шарени лептир који брзо одлети, али оставља траг који нам помаже да схватимо његову лепоту.
Сви смо били или јесмо деца, они који су били, желе да се врате, а они који најбоље године проживљавају сада – журе. Живот је као пут, а ми смо аутомобили. Ако возимо превише брзо, нећемо стићи да погледамо све лепе ствари које се нађу на нашем путу, а детињство је његов најлепши део. Оно је пуно љубави и среће. То је период у ком се боримо против „ страшних чудовиштва“ и цртамо цртеже нашој симпатији. Дан је прекратак за наше шашаве игре. А одрасли само звоцају. „ А зашто одрасли неће да се играју“ – запитало се свако дете бар једанпут. Зато што, када одрастемо, свет нам замрачи наше шарене дечије боје. Кренемо да радимо, бринемо, трчимо и журимо, али детињство се неће вратити, време тече даље.
Зато бар некад треба да се опустимо и уживамо у животу, узмемо стару прашљаву слику из наше фиоке и да бар на трен, осетимо топлину која је некада грејала наше чисто, дечије лице.

Шифра: ДАПА 26
Давид Миленковић, Јагодина

РОЂЕНА У ЗАО ЧАС

(фрагмент)
Познато је да се виле рађају на најчудније могуће начине. Једна нарочито стасита вила могла би да неприметно исплива из магле облака, пролети кроз ветар и стане на ливаду да плеше под месечином. Вила може бити рођена из јутарње росе и може се подићи са латице ружиног цвета тихо попут зоре. Такве виле углавном су нестварно лепе, румених образа, црвених усана и трновито пргаве нарави. Вила се може родити из таласа док Месец обасјава реку, из лишћа док оно плеше под вечерњим поветарцем или из првих јутарњих зрака који бледолико падају по влажним цветним пољима. Вила се може родити чак и из бљеска муње од кога шишарке падају на земљу. Такве виле обично су набусите и непредвидиве. Њих се никако не би ваљало замерати.
Једна необична вила родила се пак, како су то остале описале, у зло време. Дан је био облачан и од свог тог сивила ни Сунце ни Месец нису имали свој уобичајени сјај. Био је то један од оних дана који се не живи, вет само преживљава. Једнолићно бледило помешано са отегнутим гаравим облацима било је испресецано ветром пуним рашине и трулог лишћа. Цветна пољана на врху планине била је блатњава док су поред ње корачале две чаробне виле држећи своје дуге хаљине припијене уз витка тела.
Свако ко је икада угледао вилу, а да је преживео да о томе прича (ако таквих уопште има), знао је да су то биле најдивније жене магијских моћи које би ико могао да замисли. Биле су изразито витке, складних облина, дугих светлих коса — увек правих као стрела и меких као памук, дубоких очију плаве или тамне боје и пуних усана које су скривале редове белих зуба. Анђеоска лица са не- тако-анђеоским срцима. Дивље и бесмртне девојке магијских способностi.
…..

Шифра: Шеширџија
Данијел Јовановић, Свилајнац

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*