СНАГОМ ГРОМА И БРЗИНОМ МУЊЕ

Иван Сокач (1975), песник и прозаиста, члан Удружења књижевника Србије, некада веома талентовани кантаутор, објавио је, пред овогодишњи Сајам књига у Београду, нову књигу песама „ Душа“.
Са песником за кога књижевна критика каже да енергију мрака снагом грома и брзином муње распршује светлошћу бића својих стихова, разговарамо о души, лепоти стварања, судбини света и поезије и још понечем…
Разговор води Иван Лаловић.

Иван Лаловић: Песниче, „Душа“ је твоја трећа књига песама и уз три књиге прозе чини беочуг већ озбиљног и препознатљивог књижевног дела. Шта је та душа, чега се све нагледала, шта истрпела и у чему се огледа њена виталност?

Иван Сокач:Наше унутрашње биће вапи за светлошћу и сваки је пут ствара у игроказима које у тишини везе, нечујно и полуотворених очију, попут старице чији прсти већ сами иглама проналазе пут. Та душа за коју ме питаш, бит је нас самих. Крије се дубоко па је често до ње тешко допрети. Шибана олујама са различитих страна света повлачи се да сачува оно најлепше и најбоље у нама. Ако би то нестало, лако би нас те олује одвлачиле у бездан, па би довека тумарали изгубивши себе.

Иван Лаловић: У песми „Мостови“ говориш да је свега с друге стране, али да до тамо нема мостова а да је река брза…За чим то жуди лирски субјект?

Иван Сокач:Да. Свега је с друге стране, „осећам мирисе, чежње и немире, топлоту жара земљом посуте ватре…“ Рушимо мостове који нас вежу за угашену прошлост. Не верујемо у завет части и честитости наших предака. А живот тече попут реке и бива све бржи, па је и мостове све теже наново градити. Негде сигурно још и постоје, зато се и виде фењери с друге стране. Указују нам на њих.

Иван Лаловић: Како одређујеш извор своје стваралачке енергије и страсти?

Иван Сокач:Нека непозната стваралачка енергија нагони ме да будим особеност стицану свакојаким животним искуствима и претачем је у стихове и реченице. Енергија и душа блиско су везане. Једна долази с поља а друга је у нама самима. Енергија подстиче душу на исповест. Наталожене емоције, фантазије и снови распрше се по папиру за тили час. Можда су љубав, вера и нада, а с друге стране све животне тескобе и изазови, баш та покретачка снага и тај непозанти извор страсти.

Иван Лаловић: Шта је потребно и колико, из визуре твоје песничке филозофије, да овај свет опстане са свим својим дуализмима.

Иван Сокач:Да би овај свет опстао потребно је да почне да се мења. Потребно је да научимо да препознајемо и упознајемо истину у другим људима, ону лепу и племениту. Потребно је да научимо да поштујемо различитости а да оне осете то наше поштовање. Тада ће и те различитости нас поштовати и чинити нас богатијима и способним да сачувамо особеност. Потребно је да почнемо да мислимо а не да неко мисли уместо нас.

Иван Лаловић: Музика је важна компонента твоје оданости Истини. Реци читаоцима колико музике има у крилима песама којима осећаш битак Космоса.

Иван Сокач:Моја поезија је моја музика. Тако је осећам и записујем. Када свирам она се враћа назад оплемењујући хармонски сплет, дајући му снагу и суштину. Музика и поезија су једно, од давнина. Тако су од орјентације према српским романтичарима па до савремене поезије различите групе композитора бирале мотиве за своја музичка надахнућа и остварења. Музика се, управо како си и наговестио, проноси крилима песама којима осећамо ништавност те даљине Космомса који нам наједном бива на дохват руке. Ако је душа птица са оба крила, онда је на мојој души једно крило музика а друго поезија.

Иван Лаловић: Шта ново спремаш у књижевној кухињи?

Иван Сокач:Паралелно пишем приповетке и поезију, онако стихијски, ношем тренутним надахнућем. Радују ме песнички сусрети и књижевне каснојесење и зимске вечери. Радују ме дружења са уметницима и њеним поклоницима, са пријатељима по перу и струни. Волео бих да их буде што више. А књиге оне ће саме доћи, исто тако стихијски мимо наше воље.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*