(PRO)ČITALI SMO ZA VAS-REČNIK ZA OTREŽNJENJE

(Miroslav Dimitijević: ,,Rečnik srbizama u turskom jeziku sa sstarobrskim – arijskim ( sankritskim) korenom“ – Srbska duhovna akademija, Paraćin 2018. godine
Početkom proteklog proleća u izdanju Srbske duhovne akademije iz Paraćina u udžbeničkom formatu A-4, sa tvrdim koricama, na preko 90 strana , u tiražu od 300 primeraka, iz štampe se pojavila kapitalna knjiga uglednog srpskog književnika, istoriografa i antropologa Miroslava Dimitrijevića ( živi u Raševici kod Paraćina) pod naslovom ,,Rečnik srbizama u turskom jeziku“ i odmah valja zapaziti da je ovo prva, do sada objavljena kjiga, koja obradjuje ovu i te kako zanimljivu i intrigantnu temu.
Iako se u naučnim krugovima o tome odavno govorkalo, verovatno iz političkih, ekonomskih i još nekih razloga,čak se i kroz naš obrazovni sistem – počev od Osnovne škole pa do Fakulteta i dalje isticalo kako u srpskom jeziku ima dosta tudjica, i to turcizama, nešto manje germanizama, kao i dosta ugarskih ( madjarskih), latinskih i , u novije vreme naročito, engleskih reči . Niko ili gotovo niko i nije govorio da u tim jezicima ima daleko više srpskih reči jer su i ti jezici, kao i narodi koji njima govore, postali, zapravo, od Srba. Bilo je to pravo bogohuljenje, a zašto ostaje zagonetka. Autor ovog teksta nije sklon paranoičnim tumačenjima i teorijama zavere i slično ali se mora zapaziti da se u takvim diletantskim tumačenjima koja su, na žalost, odavno našla mesta u našem obrazovnom sistemu, i te kako zapaža sistem u prezentiranju takvih ideja a čim postoji sistem o nekoj slučajnosti nema govora.
Tek od kraja osamdesetih i početka devedesetih godina počelo se slobodnije govoriti o pravom poreklu i jeziku Srba pa se tako došlo do naučnih saznanja ( gde je pomoglo i izučavanje vinčanske kulture, kao i genetike) da su Srbi, zapravo, najstariji arijski ( evropski) narod na svetu i da su svi ostali jezici nastali od srpskog. Medju centralnim promoterima ovakve naučno zasnovane teorije, naročito poslednje skoro dve decenije, izuzetno je zapažen i Miroslav Dimitrijević koji to prezentira ne samo kroz istoriografska i antropološka, već i književna dela – što je slučaj i sa izvanrednim romanom ,,Čuvari keltskog blaga“ koji je osvojio nagradu ,,Živojin Pavlović“ i samo iz nekih vanknjiževnih nagrada niti je nominovan u uži izbor niti je osvojio NIN-ovu nagradu.
– Rečnik srbizama u turskom jeziku, sa starosrbskim –arijskim (sanskritskim)korenom i arhaičnom osnovom, prvi je rečnik te vrste u našoj nauci o jeziku. Turkolozi i turkofili uveličavaju uticaj turskog na srbski jezik i tendenciozno povećavaju broj turskih reči ( čak i lažnih turcizama) u savremenom srbskom govoru, ali to su sve uglavnom paušalne i netačne procene. . .
– Pošto se u našoj kulturi prevashodno ( i tendenciozno) štampaju samo ili uglavnom rečnici turcizama u srbskom jeziku, latio sam se baš ne lakog ni zahvalnog posla da priredim prvi rečnim srbizama u turskom jeziku, ali sa starosrbskim- arijskim alijas sanskritskim korenom, odnosno arhaičnom korenskom osnovom helsmkih i vedskih Srba što je, takodje, prvi slučaj u našoj lingvistici.
– Turski jezik, kao što se zna, nije autohton, izvoran jezik, već sinkretistički, nastao pod uticajima drugih jezika i govora u turskom carstvu. Pored govora tursko – tatarskog plemena, čiji ( originalni) jezik je bio krajnje praktičan, oskudan, skučen i bez visokoumnih pojmova, na formiranje turskog jezika kroz vekove najviše je uticao starosrbski-arijski,danas poznat kao sankritski jezik, potom persijski, arapski, asirski, (s)aramejski ili starosrbski jezik na kom su pisana jevandjelja, hindu i drugi jezici. Tu pre svega mislimo na starosrbski, arijski jezik srbskih naroda : Meda ( Medjana), Lida (LIdjana), Friga (Briga), LJudeja, Sarba, Srbata i drugih srpskih plemena, koja naseliše Anadoliju, skoro 2000 godina pre pojave Turaka, gde i danas žive poturčeni, ali koji znaju svoje praistorijsko poreklo od pre Trojanskog rata, i u zvaničnim popisima javno izražavaju svoj nacionalni identitet.
o Većina reči koje Vuk Karadžić i lingvisti posle njega nazivaju turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije ( iz arhaičnog srpskog ili ti sanskritskog jezika). Neka kao argumenti posluže: kabadahija, divan,at. Većina srpskih reči vezanih za religiju kao što u crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge nalaze se u sanskritu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija, opanak. Mislim da je došlo krajnje vreme da se ovo zna ! – piše, pored ostalog, u ,,predslovlju“( predgovoru“) autor ovog izuzetno značajnog dela.
 Jer, ako ništa drugo ovo delo uveriće brojne skeptike prema slavnoj prošlosti svoga naroda da se u Turskoj i danas koristi neuporedivo veći broj srpskih reči nego u Srbiji turskih ( ako su to uopšte turske). Ova knjiga,pisana stručno i analitično u srži naravno, sadrži i klasičan rečnik koji koloritno uverava u tvrdnje autora i upućuje i na mnoge druge nacionalno i te kao relevantne putokaze i zaista je došla u pravi čas – kao rečnik za otrežnjenje koji je tu da pomogne onima koji nedovoljno veruju u sebe i narod kome pripadaju da Srbi, pogotovo u duhovnom poglednu, nisu ni u kakvom podredjenom položaju u odnosu na bilo koga – već obrnuto !
 Bajo Džaković

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*