Прича о једном заборављеном јагодинском интелектуалцу – Радосав К. Тасић (1888-1918)

Пише: Нинослав Станојловић, историчар јагодински

За разлику од несигурне садашњости и неизвесне будућности, прошлост је увек сигурна и извесна. Уз важну напомену, да се протоком времена и садашњост и будућност утапају у прошлост, тако да је прошлост највећа временска категорија. Истраживачи прошлости тј. историчари труде се да реконструишу прошлост, уз помоћ разнородних историјских извора. Методолошки гледано, најтежа историографска форма за сазнавање је биографија.
Благодарећи емпирији и ерудицији, успели смо да прибавимо релевантне податке о једном заборављеном јагодинском интелектуалцу. Ово је прича о Радосаву К. Тасићу.
Радосав Тасић рођен је 10. септембра 1888. године у селу Ракитову, среза беличког, округа моравског, од мајке Јованке и оца Косте, земљоделца. Основну школу и четири разреда гимназије учио је у Јагодини, да би даље школовање наставио у овдашњој Мушкој учитељској школи, поставши питомац седмог кола ученика, на почетку школске 1904/1905. године. Исту је завршио јуна 1908. године, положивши учитељски испит зрелости, као један од двојице најбољих ученика у његовој генерацији, са општим успехом – 5 и оценом владања – 5.
Као учитељац доста је читао и то разноврсну литературу, не само на српском језику, него и на немачком и француском. Успешно се бавио и преводилаштвом, као и приказима књига у тадашњој књижевној периодици. Као ученик другог разреда написао је расправу о Хегеловој филозофији, која је добила највеће похвале. Сваке године је конкурисао радом за наградни Светосавски темат и са изјавом жирију да у обзир долази само прва награда, за његов текст. Једне године је победио.
Службовао је у народним школама у селима Крива Река, среза копаоничког, округа крушевачког (1908-1910) и Винчи, среза јасеничког, округа крагујевачког (1910-1914). Политички је припадао Српској социјал-демократској странци и био врло активан у учитељском левичарском покрету, нарочито у Клубу учитеља социјал-демократа Србије, где је обављао дужност секретара од 1911. до 1914. године.
Са колегама и истомишљеницима, учитељима Војиславом Р. Младеновићем, Михаилом М. Јовановићем и Драгишом М. Михаиловићем, написао је и објавио, у Јагодини 1910. године, књигу О школи, учитељима и ученицима са социјал-демократског гледишта, у издању Клуба учитеља-ца социјал-демократа. Био је редовни сарадник листа Учитељска борба, гласила Клуба учитеља-ца социјал-демократа, а читаоцима је нарочито остао у сећању његов текст Наше умно усавршавање, где је истакао значај читања за развој личности, пре свега дела Дарвина, Хегела, Жореса, Бебела и других, уз закључак да је то литература модерног погледа на свет и друштво.
Превео је са немачког језика књигу Хајнриха Шулца Школска реформа социјалне демократије, коју је објавио у Крагујевцу 1912. године, у издању Клуба учитеља-ца социјал-демократа. У предговору је истакао да је то једна од најбољих социјалистичких књига у школској области, истичући да се њен аутор залаже за остваривање нових идеја, што се може применити и у српској просвети, кроз реформе школских програма, пре свих, природних предмета и историје.
Војни рок је служио у Ђачкој чети, да би након полагања испита за резервног артиљеријског официра, био унапређен у чин резервног артиљеријског потпоручника 1. марта 1911. године. Био је учесник Балканских ратова 1912/1913. године и Првог светског рата 1914-1918. године. На самом крају Великог рата, као резервни артиљеријски капетан I класе и командир II провијантскoг (крагујевачког) одреда, разболео се од шпанског грипа и преминуо 28. октобра 1918. године у ужичкој болници.
Тасићев школски друг, учитељ и педагошки писац Драгутин Д. Прокић дао је у следећим речима, најбољи приказ његовог живота и рада. Он вели: (…) Тасић је у својим философским назорима био безобзиран, прави Ничеовац. Волео је живот и тврдо веровао у своју звезду. Када је био у расцвету своје снаге и напону својих амбиција, дошао је рат. Рат га је затекао потпуно спремног и орног за борбу. Његов патриотизам није био ни вински, ни песнички. Није био од оних патриота, који за време мира певају оде рату, туже за Косовом и бусају се у своје ритерске груди, нудећи, при чаши доброг вина, свој мач мајци Отаџбини, а за време рата дезертирају са поља народне части и богате се. Не. Он у рат није потекао да свети Косово, већ да се бори противу организованог насиља капиталистичке Европе, тог спољњег непријатеља своје државе и свога народа, исто онако као што ће се борити сутрадан, по свршеном рату, против тираније изнутра. Са том вером, он се отиснуо на ратну позорницу, са које је заувек потонуо.(…)
Права је прилика, поводом 130 година од рођења и 100 година од смрти Радосава К. Тасића, као и једног века од завршетка Великог рата, да једна улица у његовом родном Ракитову или у Јагодини, понесе име овог значајног и неправедно заборављеног учитеља, преводиоца, стручног писца, једном речју, свестраног интелектуалца оног времена, образованог у чувеној Мушкој учитељској школи јагодинској.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*