PRICA SRPSKOG PERA-MIRJANA ANTIC

М О С К В А

Од увек су ме привлачиле кафане, кафеи, клубови. Називи могу бити различити, али су то места где се људи окупљају, сами са својим мислима, у друштву, ради забаве, послова… Ту човек може да сврати током целог дана, до дубоко у ноћ, једноставно, увек кад осети потребу.
Пријатељи, познаници, другови могу вас очарати или разочарати, а миран кутак у кафани је увек добродошао.
Везујем се за њих, као да су живе и обично имам своју. Тако је то у мом граду. Али ја имам своју кафану и у Београду. Чим стигнем, било у које доба дана. по киши, снегу или летњој спарини, одмах свратим у кафану Хотела “Москва“. Ако ме толико обавезе понесу другим путем, па не свратим, онда као и да нисам била у Београду.
Она ме испуњава пријатношћу, без обзира у каквом сам расположењу. Уз чаробно моћну кафу, све је другачије. Из сваког угла поглед је другачији. Она има и своје сталне посетиоце, јер ма колико ретко или пак често долазила, виђам исте људе, који необавезно листају дневне новине, а чујем и њихове коментаре прочитаног. Ту су и даме у годинама, које се у одређено време састају, можда су школске другарице, па у овим годинама имају довољно времена за сусрете и приче о догађајима из младости. Има ту и пословних људи, који се краће задржавају. Има и млађих који су ту у предаху са факултета или из шетње Кнез Михајловом.
“Москва“ има своју посебност, којој се дивим при свакој посети. Ма колико да се журим, чини ми се да желим да останем још мало. Обавезе и разлози доласка вуку ме на другу страну. Но, било је и тужних тренутака када сам журила у “Москву“, не би ли их тамо лакше пребродила. Она је место мојих осећања, која су се читала са лица.

Увек кажем себи да ћу следећи пут доћи без обавеза и седети колико желим. Тај дан никако да дође. Задовољна сам и овако кратким посетама и кафом у предаху од куповине или због личних радости.
То је место мог састајања са децом која живе у Београду, пријатељима и другарицама. Понекад седим и сама. И тада сам задовољна. Забављам се гледајући пролазнике, кроз које доживљавам дух велеграда. Чини ми се да су сви лепши и другачији него у провинцији. Маштам када ћу и ја тако да изгледам.
Једног мајског преподнева, боље обучена него обично, уз кафу са супругом седела сам у “Москви“. Трудила сам се да што боље чујем телефон, а желела сам и да се препустим чарима музике клавира.
Знала сам да је задњи испит на студијама формалност, али сам била врло узбуђена. Очекивала сам вест о дипломирању. Време је споро пролазило, а узбуђење расло. Уз треперење целог тела, попих још једну кафу.
Чекање је увек неизвесност. У једном тренутку зачу се звук телефона. Дрхтавим гласом сам се јавила. Била је то вест мог живота. “ Тата, мама, дипломирао сам, долазим у “Москву“!“.
Ова вест ме испуни радошћу и срећом. Трептај тела остаде али другачији. тог тренутка цео свет је био мој. Испунио ми се сан.
Убрзо је син стигао. Разменисмо на брзину утиске уз пиће и омиљену “Грилијаж“ торту. Од узбуђења, као да нисмо налазили речи да искажемо оно што смо осећали.
Младалачка радост сина била је слободнија и практичнија. “ Тата, од данас, када неко телефоном затражи доктора, питај кога – старијег или млађег, јер позиви нису више само за тебе!“, рече син враголасто, а ми праснусмо у смех.
Напустисмо “Москву“ и утонусмо у вреву Кнез Михајлове улице.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*