PRICA SRPSKOG PERA

МОЈ РОЂАК БОЖА
Пише:Раде Милосављевић
После пуних тридесет годинаулазим поново у село Грабовац кодСвилајнца, из правца Деспотовца, с намером да посетим рођака Божидара Божу Антонијевића. Два су разлога ове посете: да видим шта ради човек који је пре непуна три месеца напунио 91 годину живота и да попуним недостајуће делове мозаикародослова,линије мојих чукундедова, јер је један од њих осам,један од четири Божиних прадедова.
Сунчан, али прохладан новембарски дан води ме поред сеоске Цркве и Дома културе, да бих, после једне лакат-кривине, био близу циља. Међутим, од последње посете прошло је толико времена да јемала консултација са случајним пролазником о којој се кући ради, ипак, била неопходна.
Улазим у уређено двориште са још увек бујном зеленом травом. На вратима ме дочекује госпођа средњих година, за коју сам касније сазнао да се зове ДрагицаБогосављевић, да је из Баточине и да је после узимања отпремнине у Општинском суду, где је радила, овде већ пуних пет година, да би бринула о Божи и његовој, недавно преминулој, супрузи Радмили. Мој рођак још није био стигао из редовне шетње до Свилајнца, како ми Драгица рече, али с обзиром да га није она одвезла, мало сам био збуњен како ће један „старац“у десетој деценији колима седам километара у једном и исто толико у другом правцу. Збуњеност је трајала само док се из правца гараже није појавио, брзо ходајући, усправан као стрела, човек коме не бих дао више од седамдесет година. Његова збуњеност је трајала мање од секунде, моја знатно дуже, али ме је он, реагујући невероватно брзо, поздравио као да смо се видели пре месец дана. Ја сам још више био збуњен када сам видео да ни наочаре за вид не носи, али тек када смо сели да разговарамо увидео сам сву заблуду мерења старости голим бројкама.
Док сам га чекао да стигне, разгледао сам фотографије на зиду на којима доминирају успомене из веома богате професионалне каријере: слике са рођеним братом Слободаном Аранђеловићем Кемишем и њиховим неизбежним хармоникама, јер су обојица били чувени хармоникаши, испред Ајфелове куле, или неког другог познатог места у Француској, Немачкој, Америци.., где су непрекидно живели и радили више од двадесет година, или једноставно одлазили да свирају. На појединим сликама је и мали Мирољуб који је на свој таленат, по чему је на далеко превазишао оца и стрица, скренуо пажњу већ у осмој, деветој години, на фестивалу хармонике у Сокобањи, да би после завршетка основне и средње школе у Немачкој, дипломирао и соло хармонику на музичкој академији у Линцу, у Аустрији.
Божа је свирање на хармоници учио најпре код Миланчета Стефановића у Луковици, затим код извесног Ђорђа у Белици код Јагодине, чијег се презимена не сећа, да би све то заокружио код чувеног Мије Крњевца у Смедеревској Паланци. Уследила је затим богата музичка и певачка каријера по великим градовима велике Југославије: Титограду, Сарајеву, Бањалуци.., а затим живот и рад у поменутим земљама западне Европе. Тамо је далеке 1963. године настала и кантауторска песма „Далеко од родног краја“ коју је снимио на једној од сингл плоча. Занимљив је историјат те плоче, продате у више десетина хиљада примерака, на коју је њен аутор скоро био заборавио, када му је стигао позив из једне западноевропске земље да подигне новац на име продатих примерака и тантијема (ауторски хонорар). Сума је била позамашна, за коју се могла у то време да купи пристојна кућа.
Да човек, који је већ пуних тридесет година у пензији, али који је хармонику одложио тек пре осам година, може да нађе смисао живота и у другим стварима говори и Божина љубав према вину. Није се задовољио само куповином квалитетних вина, већ је својевремено,недалеко од куће у Грабовцу, засадио 300 чокота чувеног француског шардонеа (chardonnay), од којег прави, за своју и душу својих пријатеља, веома квалитетно пенушаво бело вино, у шта сам се и лично уверио.
Шардоне је, иначе, пореклом из Бургундије (централно-источна Француска). Претпоставља се да је ова врста лозе добила име по истоименом селу. Анализом је утврђено да су укрштене сорте пино (pinot) и стара врста лозе позната под именом бели гуе (gouaisblanc). Занимљиво је истаћи да шардоне и наша смедеревка имају заједничког родитеља, а то је управо бели гуе или, како ми познајемо ову врсту лозе, белина. Бели гуе међу винским стручњацима важи и за „великог европског швалера“, јер бројне сорте белог грожђа воде порекло од њега, док за другог „родитеља“ наше смедеревке важи стона сорта која потиче из Молдавије а овде је називамо „беле козије сисе“ (због издуженог облика бобица).
Поред боца из сопствене производње и вина и других алкохолних пића, сакупљаних током бројних путовања, улазак у подрум ме је увео и у етно простор, пун старих предмета, који су одавно већ музејски експонати. Али, да Божин хоби нису само винова лоза и стари предмети, овековечили смо сликом овогодишњег рода старог белог кукуруза, такозваног „осмака“ (крупно зрно са осам редова), који мали број људи памти, а још мањи има данас на својим парцелама. Оно што ми је запало за око је и колекција од педесетак фрула, што у кући музичара и није необично, али и мини колекција од три каме опточене посебним камењем, које је Божа добио на поклон од колеге из Саудијске Арабије са којим је радио у Немачкој.Ови ножеви средњег века нису карактеристика само Саудијске Арабије, већ и Турске, руских Козака, подручја Кавказа генерално, али и Грузије која, такође, делимично припада овом региону.. Његово заједничко име код свих ових народа је кинђал.Ипак, један предмет заслужује посебну причу – кубура славне прошлости.

СИНЂЕЛИЋЕВА КУБУРА
Стеван Синђелић, ресавски војвода и чегарски јунак, рођен је, као што је познато, у селу Војска, од оца Радована Ракића, угледног занатлије, и мајке Синђелије. Отац му је умро врло млад, па му се мајка преудала у село Грабовац, а он у новој средини, по мајци, бива прозванСинђелић, уместо крштеног презимена Ракић. У Грабовцу се данас налази и кућа, грађевина моравског типа какве су подизане крајем 18. и почетком 19. века, која своје постојање везује за име Стевана Синђелића (1770—1809), па се самим тим и чува као споменик културе од великог значаја. Међутим, готово да ширем кругу људи није познато, а то значи и историчарима, да је ова кућа прављена много година после Синђелићеве јуначке смрти и да ју је зидао Божин деда Јосиф по угледу на стару која је већ тада била оронула и трошна. Приликом рушења те старе куће у којој је чегарски јунак живео са мајком, очухом и својом породицом, деда Јосиф је нашао и сачувао од заборава једну од Синђелићевих кубура коју читаоци Новог пута данас могу први пут да виде. Иначе, та друга кућа коју садашње генерације ученика и знатижељника посећују, у центар села, крај школе,пренета је са првобитног места удаљеног неких стотинак метара, 1974. године, док су радови на презентацији објекта, дворишта и етнолошке музејске поставке завршени годину дана касније.
ЗАДУЖБИНАР
Прича о Божидару Божи Антонијевићу и у десетој деценији живота пуна је догађаја и кад је реч о хуманости и доброчинству. Пре девет година, на брду Хум, између села Гложана, Врлана и Грабовца, мештани ова три села, њих седам, осам, заједно са Божом, одлучило је да обнови стару Цркву на темељима некадашње коју су Турци срушили. У шуми су се назирали само темељи. Речено, учињено. Донацијама, углавном у материјалу, и добровољним радом, Црква, не тако велика, засијала је пуним сјајем. А, затим, врло брзо, и конак са трпезаријом за две стотине гостију. Оно што је посебно занимљиво, приликом копања темеља нађени су остаци људских костију и златни крст који датира из 1706. године.
Овим се, као задужбинар, Божа на неки начин одужио и оцу Драгомиру и деди Јосифу који су били зидари, док се хармонике први латио тек Драгомиров брат од стрица Петар.
Прича о Цркви која је посвећена Св. Томи, не би била потпуна ако не кажемо да се у њеном окружењу налазе бројни манастири: Томић, Јаковић, Радошин, Ивковић, Добреш, Девесиње, Златенац, Буковица и, вероватно, најпознатији Миљков манастир. Сви они, са поменутом Црквом, су са десне обале реке Велике Мораве, у потезу од села Дубока у јагодинској, до села Црквенац у свилајиначкој општини и као целина називају се ресавском Светом Гором.

ДВА ПРЕЗИМЕНА И НАДИМАК КЕМИШ
Два рођена брата, Божидар и Слободан, али и два презимена, Божино Антонијевић, по деди Антонију, а млађем Слободану Аранђеловић, по деди Арангелу, уз то и надимак Кемиш.
Зашто различита презимена и одакле надимак Кемиш?
Према причи мог домаћина, млађи брат Слободан добио је презиме Аранђеловић у знак сећања на једног од предака Арангела и селоКострошевцина истоку Србије у општини Сурдулица, одакле су њихови преци дошли у Ресаву, али и широм Србије, јер их тада са истока наше земљеса оцем кренуло седморо браће, док је Божидар презиме Антонијевић добио по другом деди Антонију (селоКострошевци, на самој бугарској граници, полако нестаје, јер је пре шест година имало само 54 становника, претежно бугарске националности). Надимак млађег брата Слободана, Кемиш, има мало чудније објашњење. Наиме, Слободан је много волео гемишт (на нем.: gemischt), који је у овим балканским земљама познат као мешавина белог вина и соде. Међутим, мали број људи зна да се та реч, смеса или мешавина, користи и за месне прерађевине од више врста меса. Конкретно, у Слободановом случају, радило се о суџуку који је много волео да једе и који се у њиховом крају називао још и гемишт од меса. Тако је временом „г“ прешло у „к“, док се „т“ на крају речи изгубило, па је он постао и остао Кемиш, као и његов син Мирољуб.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*