Када је почела са радом прва основна школа у Јагодини ?

Пише : Нинослав Станојловић, историчар јагодински

Први српски устанак, започет на Сретење 1804. године, није био само борба за национално ослобођење, већ је имао и карактеристике грађанске револуције, која је по мудром немачком повесничару Леополду Ранкеу, названа српском револуцијом, окончаном на Ђурђевдан 1835. године.
У току десетогодишњег трајања устанка, стварале су се и прве српске политичке, привредне, културне и просветне установе, а после великих победа 1806. године, развија се и цивилни управни апарат, успостављају судови и оснивају школе.
Управо је посебна пажња посвећивана систематском развоју просветних институција, јер је ширење органа устаничке власти изискивало већи број писмених људи. А у Србији, до тада, како пише умни Вук С. Караџић „ на сто села, био је један писмени чоек“.
У нацрту о Правитељствујушчем совјету из 1805. године, међу попечитељствима било је предвиђено и оснивање попечитељства за „свјашчанство и просвешченије вилаетско“, под којим су се налазили манастири, цркве, школе и учитељи, са задатком да „носи бригу и да мотри на рад свјашченика, учитеља … и на све што васпитанију треба“.
И поред бројних неповољних околности и ратног стања, број основних школа од 1806. године је непрестано растао, тако да је до краја устанка било укупно 40 основних школа, са око 1500 ученика. И о томе свестрани Вук С. Караџић пише : „За владе Црног Ђорђија у Србији биле су постављене школе готово по свима варошима и градовима, а и по гдекојим селима“. То потврђује и поуздани историк Лазар Арсенијевић Баталака, речима „…али сад, почетком ове 1808. године, не само у Београду, него и у другим варошима, паланкама, па и многим јаким сеоским општинама, отвориле су се и подигле школе, наравно како се гди могло“.
Јагодина је, захваљујући свом геостратегијском положају и привредној снази, иначе и као седиште истоимене нахије, за време устанка била значајније место.
Ослобођена још у марту 1804. године, Јагодина је била јако упориште устаничке војске, која је спречавала продор Турака у централну Србију. Од 1806. године, када су се борбе преместиле јужније, Јагодину насељавају бројни трговци и занатлије, избегли од ратних дејстава, тако да је у овој српској вароши, у време краткотрајног затишја на фронтовима 1808. године, било пописано чак 1000 домова.
У таквим околностима у Јагодини се, почетком 1808. године отвара основна, односно мала школа, како се тада звала. Настава у малим школама трајала је три године, а разреди су добијали називе по главним школским предметима, тако да су постојале класе буквараца, часловаца и псалтираца.
Школске књиге биле су ретке и долазиле су из Војводине, као и већина учитеља. Учитељи су морали да се, осим рада са ученицима, ангажују и на просвећивању народа, односно да „почитују добре народне обичаје и уобште развијају благонаклони однос народа према труду… у име обште ползе“.
Оскудна архивска грађа из овог периода вели да је први учитељ у јагодинској малој школи био Јован Павловић, из „прека“. О њему сазнајемо из молбе датиране 4.августа 1818. године и упућене кнезу Милошу Обреновићу, којом тражи учитељско место „негде у Србији“, наводећи да је као „стари дјетоучитељ“ уназад преко двадесет година службовао по разним местима, а од 1808. године и у Јагодини.
Према Вуку Караџићу, први јагодински учитељ је извесни Андрија из Карловаца, који је у Србију прешао 1807. године. Био је прво учитељ код неког кнеза у селу Жупанцу, у Београдској нахији, одакле је, због крађе побегао у Београд. Ту је једно време, по препоруци Доситеја Обрадовића, пратио Алексу, Карађорђевог сина, у Велику школу. Исте 1808. године дошао је у Јагодину за учитеља. Наредне 1809. године због неке свађе био је кажњен батинама, по наредби Младена Миловановића, тадашњег председника Правитељствујушчег совјета, да би убрзо због крађе пушака од Марије, жене Хајдук Вељкове, коју је овај јунак „настанио“ у Јагодини ( да би живео са Чучук Станом), учитељ Андрија побегао у Банат.
Вредни полиграф Андра Гавриловић нам саопштава да је, према усменим изворима у „годинама око половине устанка“ у Јагодини постојала школа, која је била на гласу због учености свог учитеља, коме не наводи име. Према ретким писаним изворима, које објављује трудољубиви учитељ Милош Б. Јанковић, име тог учитеља било је Јован Војиновић. Он је најпре био учитељ у селу Белушићу, „у кнежини левачкој, наије јагодинске“, а затим и у Јагодини, где је дочекао и 1815. годину. Био је хваљен, због своје школске спреме.
После пропасти Првог српског устанка 1813. године, све школе у Србији, а самим тим и у Јагодинској нахији, престају са радом. У датом раздобљу од 1804., односно 1808. до 1813. године, осим школе у Јагодини, у нахији су постојале школе у Великој Дренови и Белушићу. Оправдано претпостављамо да је Белушић имао школу и пре Јагодине и да је она била затворена, због преласка учитеља из тог села у Јагодину.
На крају, као својеврсни закључак, следи цитат из поздравног говора Карађорђа Петровића, на отварању Велике школе 1808. године. Врховни вожд, обраћајући се присутним ученицима, између осталог рекао је и следеће : „ … Слушајте ви ваше учитеље и почитујте их. Ја њих не разликујем од мојих војвода. Учитељ и војвода преда мном су равни“.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*