ОДА СУНЦУ

Топло и бистро јутро је наговештавало почетак лета. Сунце је рано уходало у Ајину собу и пробудило је. Још се није ни одморила ни испавала по повратку из Енглеске, али није била мрзовољна због тога. Сунце јој је добродошло, јер јој је и недостајало. Чила устаде и припреми се за јутарње брзо ходање. Здраво је и корисно, нада се да неће бити летње жеге, за коју још није спремна. Ранац са освежењем био је при руци. У краткој сукњи боје цикламе, танкој блузи са сјајним тачкицама, у удобним равним ципелама, била је спремна. Немирну косу боје зрелог класја, укротила је рајфом, дограбила наочаре за сунце и нашла се на стази поред реке.
Лаким кораком је поскакивала, док су јој сунчеви зраци благо загревали тело. Осећала је мирис лета и благост сунца.
Као да се нечег досети, погледа на сат и одлучи да са стазе крену у прву улицу ка центру града. Одмориће се на клупи детињства, коју је надкрилило бујно зеленило старог дрвета. Убрзо стиже до ње.
Клупа је сијала на јутарњем сунцу. Аја је мало обриса, спусти ранац и седе по средини, као да не жели друге у близини. Освежи се соком и отпоче тражење папира и оловке у ранцу. Оловка се брзо кретала по папиру, вођена вештом Ајином руком и роди се песма. Одахну и спусти папир на клупу. Сада је већ могла да погледа десну ногу, јер јој је сметао оштар бол изнад пете. Изула је ципелу и подигла ногу на клупу. Пролазника није било. Наћи ће нешто приручно у ранцу да заштити повреду на кожи која је крварила. Више је бринула за исфлекану ципелу.
Трже је препознатљиви, пријатан мушки глас: “Шта радиш, Аја, другарице драга?“. Аја стидљиво спусти ногу и са једном обувеном, а другом босом збуњено одговори: “Здраво Серђо, лепотане!“ Пре поздрава Серђо, из торбе коју је носио, узе специјални фластер и збрину Ајину повреду, а онда је пољуби и седе поред ње. Аја оста без речи. Неспретно поправи сукњу, која је откривала дуге ноге, спусти наочаре за сунце, па тек онда погледа Серђа. Био је изненађујуће висок, тамне косе, лица и очију. Панталоне од лана боје песка, кошуља са коцкицама дугиних боја и лагане летње патике, давали су му изглед лица са модне писте.
“Другарице, хоћемо ли на пиће?“ упита Серђо. Аја је ћутала, али се прибра и рече: „Пиће и чаше имам у ранцу, а сунце још није стигло довде“. Чаше су им већ биле у рукама. Испише благотворну течност наискап и Серђо се приближи уз Ајино топло тело, једва прекривено сукњицом и лаганом провидном блузом.
“Серђо, били смо ривали, а онда је свако отишао својим путем. Ко би рекао…“ прозбори као за себе Аја. Серђо се широко и безбрижно насмеја, погледа Ају заводнички и упита: “Да ли само то, или…?“. Она не одговори, већ само поправи косу и боље намести рајф, а њено нежно лице и сјајне плаве очи дадоше јој изглед божанства. Серђо се уозбиљи и кратко рече да ће ускоро на усавршавање, а да има жељу да оснује клуб љубитеља озбиљне музике свих генерација, за сусрете и виђења. Пошто одлази, не зна да ли ће то успети, можда касније. Аја се засмисли, као да баш није све разумела, отвори уста да нешто каже, али је Серђо спречи изненадним пољупцем, правим, дугим налик оним из филмова, које су гледали као деца.
Аја се извуче из снажног Серђовог загрљаја и пружи му папир са клупе. “Серђо, поклањам ти ову песму, само што сам је написала. Пријало ми је јутарње сунце, па сам му је посветила: “/Пробуди ме/, /Огреј ме/, /Насмеј ме/, /Орасположи ме/, /Сунце моје/. /Да милујем твој зрак/, /Сјајан и лак/“.
“Писање је твоја стара љубав, а можда…“ рече Серђо, наглас прочита песму и пажљиво је одложи у торбу. Аја се пропе на прсте, загрли Серђа обема рукама, а он је са лакоћом подиже и заврте у круг. У сунчаном јутру распламсала се љубав.

Mirjana Anti}

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*