IN MEMORIAM: SLOBODAN ŽIKIĆ

PISAC ZA PAMĆENJE – NOVINAR ZA UDŽBENIKE
U subotu po popodne, posle duge i teške bolesti, u Jagodini je preminuo Slobodan Žikić, ugledni srpski ( i jagodinski) književnik i novinar koji je sahranjen narednog dana, u prisusutvu članova porodice, na Jagodinskom groblju.
Slobodan Žikić rodjen je 31.12.1948. godine u Jagodini gde je završio petorazrednu Učiteljsku školu, a potom diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu ( grupa za jugoslovenske književnosti i srpsko-hrvatski jezik). Novinarstvom je počeo da se bavi 1968. godine u jagodinskom ,,Novom putu” kada je ,kao student, honorarno pisao i objavljivao reportaže, ali i druge tekstove i istovremeno učio zanat od starijih kolega. Zaposlio se, kao apsolvent, u beogradskoj ,,Politici” i prvo radio u beogradskoj rubrici, a potom godinama bio dopisnik iz Slovenije i živeo u LJubljani desetak godina. Potom se vratio u rodnu Jagodinu gde je radio kao dopisnik za Pomoravski okrug, s tim što je kao specijalni izveštač izveštavao iz Slovenije, Makedonije, sa Kosova i Metohije, Austrije, Danske i drugih zemalja. U ,,Politici” je, kao profesionalni novinar, proveo 36,5 godina, a potom uzeo otpremninu i nastavio ( povremeno) da piše za ,,Novi put” i druga glasila a za poslednjih ( nepunih) godina dana naeretko i za informativni portal ,,Srpsko pero” gde je objavio nezaboravni serijal tekstova pod naslovom ,,Istorija Srba za ulazak u EU u više tomova”. Za novinarski rad nagradjivan je nagradom ,,Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije, Godišnjom nagradom lista ,,Politika”, nagradom ,,Laza Kostić” za feljton ,,Lepa varoš Jagodina” koji je objavljivan u ,,Novom putu” i obajvljen kao zasebna knjiga, Godišnjom nagradom lista ,,Novi put” i drugim priznanjima.
Pisao je poeziju, priče, komedije i drame, književnu kritiku i esejistiku, publicistiku i aforizme, i iz svih pomenutih oblasti objavio knjige ( blizu 25), od kojih su neke bile izuzetno zapažene i nagradjivane ( ,,Nepogode”, Ukrašavanje zla”, ,,Daleko je Katmandu” – poezija, ,,Lepa varoš Jagodina”, ,,Pozorište u Jagodini” ( sa N. Stanojlovićem), ,,Nešto sasvim lično” – publicistika, ,,Moja prva pisaća mašina” priče, ,,Nešto izmedju”, ;;Dugo traju smešni dani”- eseji, ,,Nemamo ništa protiv”- komedije, ,,Drame” itd.) Priredio je i brojne zbornike poezije i više antologija ( najčešće zajedno sa B. DŽakovićem), kao i Izabrana dela Jovana Dučića u osam knjiga, sa esejima uz svaku knjigu, u ediciji ,,Klasici” beogradskog ,,BeoSinga”. Prevodio je poeziju i prozu sa slovenačkog jezika – prevashodno za ,,Književne novine” , ,,Savremenik”, ,,Akt” i druge najznačajnije srpske književne časopise, ali i za portal ,,Srpsko pero”. Izvodjene su mu drame i komedije u Narodnom pozorištu u Beogradu, Narodnom pozorištu u Užicu,,Teatru Resava” u Despotovcu, Gradskom pozorištu Jagodine, insert iz drame ,,Bratsko vojevanje” u Kult-teatru u Beogradu, a monodrama ,,Reč je čovek – Tako je govorio vladika Nikolaj” u interpretaciji Mirka Babića širom Srbije, Evrope i u nekoliko gradova Amerike. Drama ,,Čovek u praznoj sobi” kao TV film prikazana je na prvom kanalu RTS-a, a potom reprizirana više puta na oba kanala, a više radio- drama na sva tri programa Radio- Beograda, Radio-Sarajevu i Radio- Zagrebu , a ,,Šverc ekspres” i ,,Nezdrav kamen iz Lipovog lada” i danas se repriziraju.
Dobitnik je brojnih i uglednih književnih nagrada i priznanja ( ,,Drainac”, ,,Zlatni Orfej”, ,,Ravaničanin”, ,,Smederevske pesničke jeseni”, nagrade povodom 125 godina Narodnog pozorišta iz Beograda, Crnogorskog Narodnog pozorišta iz Podgorice, ,,Dana komedije” za najbolji savremeni komediografski tekst, specijalne nagrade ,,Akademije Ivo Andrić”,nagrada ,,Kristalna prizma”, ,,Dušan Srezojević”, ,,Živojin Pavlović”, ,,Žikica Jovanović Čičak”, nagrada za esej na konkursima ,,Borbe”, ,,Ulaznice”,Saveza pedagoga Jugoslavije, Glumačkih svečanosti ,,Milivoje Živanović” u Požarevcu i drugih.
Blizu tri decenije bio je član Udruženja književnika Srbije ( jedan od osnivača i u dva mandata i predsednik Podružnice za Pomoravski okrug), Udruženja dramskih pisaca Srbije (u jednom mandatu i član najužeg rukovodstva) , Udruženja novinara Srbije. . . Duže od pola veka bio je i član Kniževnog kluba ,,Djura Jakšić” ( u jednom mandatu predsednik, a od pre nekoliko godina i počasni predsednik), blizu tri decenije jedan od čelnih ljudi književnog festivala ,,Srpsko pero” gde je bio i predsednik Saveta i godinama u rukovodstvu Gradskog pozorišta Jagodine ( više godina obavljao dužnost upravnika). Bio je i jedan od osnivača, ,,kum” i glavni i odgovorni urednik književnog lista ,,Doba” i, kasnije,odgovorni urednik časopisa ,,Novo doba” i jedan od urednika književne revije ,,Gambit”, te jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja gradjana ,,Art krug” koje je objavljivalo istoimeni časopis.
Knjige Slobodana Žikića sigurno će se pamtiti ( bar delovi njegovog bogatog opusa) izučavati u školskim lektirima, isto tako kao što će se neki njegovi tekstovi, delovi serijala ili feljtona, izučavati u novinarskim udžbenicima. Čovek izuzetnog intelekta, erudicije, ali i mekog i toplog srca, beležio je, poput encefalografa stvarnost u sebi i oko sebe, ali i zadirao i u visoke i gotovo nepojamne duhovne sfere na svoj karakterističan način- visoko ostvarenim refleksivnim opservacijama, pomalo ironičnim ili (auto ironično) – humornim diskursom, domišljato i efektno, sa postulatima koji se oslanjaju na ljubavi prema Bogu i ljudima, na ljubavi prema otadžbini i očuvanju baštine. Bio je i veoma druželjubiv, duhovit, šarmantan, gospodstven i rado vidjen u svakom društvu. Intelektualac, umetnik i oem najplemenitijeg kova. Čovek za nezaborav. I za večnost. Pravi Božji sin.
Za sobom je ostavio suprugu Slobodanku, ćerke Biljanu i Gordanu i unučad. Sin Aleksandar – Sale, ultratalentovani pesnik i pripovedač, već duže od godinu i po dana čeka ga medju zvezdama. I medju andjelima. Odakle nas i Sale i sada gleda.
Bajo DŽaković

Slobodan Žikić
KAD PRVI PUT UMREŠ
Najteže je kad prvi put umreš
Pitaš se zašto baš tebi to da se desi
Sve ti je nepoznato i ništa ne razumeš
Ni ko si, ni šta si, ni gde si

U životu smrt je najrealnija stvar
Ali ti ne živiš u realnosti i ne znaš
Da sve je samo san i trošna tvar
Kojoj i ti na kraju moraš da se predaš

I sad, kad si već mrtav davno
Šta drugo može da te snadje
Nekome se smrt dogodi tiho, nekome slavno
Ako je ti i ne tražiš, ona tebe pronadje

Najteže je kad umreš prvi put
Pa si ljut na sebe, kao da si to mogao da sprečiš
Ne budi tužan, ne budi smešan, ne budi ljut
Od smrti sigurno ne možeš da se izlečiš

Evo kako ja na to gledam iz svog mrtvog ugla
Ne osudjuj sebe jer nisi ni za šta kriv
Život se uči, a na smrt se ogugla
Koliko ti je dato, toliko i budi živ

1 Comment

  1. Neka mu je laka crna zemlja. Bog dušu da mu oprosti porodici saučešće.
    Milan Laketić, novinar koji ga je nasledio u ljubljanskom dopisništu

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*