МАЊЕ, ЗНАЧИ ВИШЕ

Синоћ је у Народној библиотеци „Душан Матић“ у Ћуприји промовисана књига „Кад мисли навиру“, аутора Радета Милосављевића, писца, публицисте и новинара, из Јагодине. Реч је о збирци кратко/кратких прича данас познатих и као „нано“ приче, јер се заиста ради о књижевној форми кратких садржаја од једног, два или три реда.
Љубитеље књиге је прво поздравила директорка библиотеке Љиљана Ђорђевић, а затим су о писцу говорили Миле Лазаревић, књижевник из Ћуприје и Сретко Дивљан, професор и сликар, који се, истовремено, осврнуо и на минијатуре у уметности уопште.
Миле Лазаревић је нагласио да се: „Раде Милосављевић на књижевном небу, за кратко време, појављује са својом трећом књигом „Кад мисли навиру“, у поднаслову „и на јави у сну“, коју је издала издавачка кућа „Гамбит“ из Јагодине. На истом месту, прошле године, Милосављевић је промовисао збирку прича и песама „И опет љубав“, а само две године пре тога издао је и књигу „Радовањци, од Винче до Ресаве“, опсежно истраживање породичног стабла, при чему он своје корене тражи све до Винче и Лепенског вира сврставајући притом себе међу све већи број људи у последње време који себе сматрају староседеоцима на Балкану. Он у тој књизи не тврди, али провоцира размишљање да смо учили погрешну историју о нашем доласку на Балкан у шестом и седмом веку. Све три књиге штампала је „Штампарија Топаловић“ у Ваљеву.
Ако је прва била прави истраживачки рад пун докумената а друга искључиво излет у књижевност, ова трећа је отишла још мало даље па аутора представља у једној форми писане речи која није тако уобичајена ни у светским ни у нашим просторима. Реч је о такозваним „кратко/кратким причама, или језичким минијатурама писане речи. С обзиром да је аутор цео свој радни век провео у новинарству вероватно је и логично што је себи дозволио овакав излет“, рекао је Лазаревић, нагласивши, у стилу књиге, биографију аутора из последњег ауторовог дела.
„Раде Милосављевић је рођен у Медвеђи (ресавској) да би говорио и пи-
сао/писао и говорио. Новинар (en général), на радију, телевизији, у новинама (и још понешто), написао је до сада три књиге. Где је крај..?
…Тренутно је загледан у свемир не би ли нашао равнотежу између своја два ја“.
За ову трећу књигу рецензије су написала три књижевника.
Бајо Џаковић, који се и сам огледао у овој форми (недавно је објавио минијатуре под називом „Жврљке“), каже да „аутор на особен начин, минуциозно, попут велемајстора у фудбалу, какав је био Пеле, успева дриблингом духа да нам презентира читав свет у себи и око себе, па и читав Космос“.
С друге стране, Мирослав Димитријевић у својој рецензији, користећи исти стил, између осталог је нагласио: „Ако постоји хаику поезија, Раде Милосављевић уверљиво пише хаику прозу“ , затим : „Раде пише кратко – да би га дуго памтили у литератури. И упамтиће га вала“. Димитријевић својих 15 кратких импресија о књизи „Кад мисли навиру“ завршава речима: „Радетови „романи су само по форми мини, а по садржају макси“.
Трећи рецензент, писац Дејан Богојевић из Ваљева, каже: „У својим кратко кратким записима Раде Милосављевић читаоцима саопштава лепезу интересовања које текст имплицира, поглед на поредак ствари, бројна питања која живот носи и пушта им на вољу и слободу да наставак домаштају.“
Кратка прича је била и остала велика приповедачка тајна, али и мука да цео један „роман“ сложиш у један или два реда. Чини се да је све у вези са њом упитно и дужина и краткоћа, и дубина и ширина књижевног захвата. Отуда и рецепта за њено настајање нема, као што нема ни јединственог става о њеном изгледу. Зато је сваки аутор пред празним папиром препуштен сопственом таленту и осећају за меру, за битно и небитно, за потребно и непотребно да искаже то што жели у један, два, три реда. Зато та врста минијатуре садржи праву ризницу богатства облика у којима се кратка прича појављује. Кад је читалац у питању, он нема дилему шта тражи, његов једини критеријум је да ужива у ономе што чита. Она је истовремено и провокативна јер „инсистира“ на размишљању, провоцира да читалац учествује у истраживању њене дубине, да нађе себе у њој, да јој да свој лични печат. И отуда кратка прича може да изнедри онолико тумачења колико је и читалаца. Као и уметничка слика. Зато је, ваљда, Сретко Дивљан и сам велики сликар, отишао корак даље. Он је, осврћући се на књигу, неке Радетове приче прокоментарисао у истом стилу:
„Иду дани: Како коме… мени, теби, нама иду и горе и доле…“
„Истина: Синови… ко рече – моји, ма немој…“
„Љубав: Љубав још… постоји… још љубави…“
„Превара: Она… ја… куда… ко… Она…“
„На продају: На продају. Човек мог времена… Џабе…“
Промоција у Ћуприји је потом настављена читањем прича од стране аутора уз музичку пратњу мајстора фруле Мирослава Милића. Необичан спој је одзвањао простором библиотеке, међу књигама које су окруживале посетиоце, да би се цело вече завршило /интерактивно/ укључивањем публике размишљањима о овој не честој књижевној форми, иако је сам аутор, обраћајући се публици, цитирао великог светског књижевника Ернеста Хемингвеја који је готово пре сто година написао своју чувену кратку причу: „ На продају. Дечије ципелице. Неношене“.
За крај овог извештаја са промоције ево и неколико минијатура из књиге „Кад мисли навиру“:
ИДУ ДАНИ
Низ…уз…горе…доле…доле…горе…Живот!
ПОНАВЉАЧ
Јурим, журим, трчим, бежим! Па, опет исто! Докле, бре???
ВРТЕШКА
Хоћу-нећу, хоћу. Сад она неће!
А ТЕК СМО СЕ СРЕЛИ
Идем. И дођем. Идем. И не дођем. Крај. Кад пре?
У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ
Да ли су нас лагали кад смо учили да постоје четири стране света? Сви купују карту у једном правцу!
ОНИ И МИ
И овде и онде, и тамо и амо: Они. Све мање места за нас.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*