KOMEDIJE IMA KO DA PISЕ – prvi deo

250px-zoran_radmilovic_glumacslobodan-zikicDeset godina kasnije

Piše-Slobodan Zikic

Komedija nije toliko smešna kad se cita, koliko je smešna kad se gleda. Iz toga svako moze, jednostavnom logickom operacijom da dodje do zaključaka: napisana komedija je književnost, a izvedena komedija je pozorište, koje nema mnogo direktnih veza sa književnošću, osim jezika.

Jezik je jedino zajedničko izražajno sredstvo književnoj i pozorišnoj komediji. Nije mnogo, ali je dovoljno. Nušićeve komedije igrali su mnogi, ali su retke Živke ministarke, Agatoni i Jerotiji koji se pamte. Mnogi su i režirali Nušićeve komedije, mnogi ih adaptirali za film ili televiziju. Ali, jedini koji ih je napisao jeste Nušić. I Radovana su igrali mnogi, ali je jedan ostao, bar za sada, onaj pravi.

Nema dobrih čitalaca komedija, ali dobrih savremenih komedija ima.

Niko nikoga ne može naučiti da piše komedije. To je, jednostavno, nemoguće. (Mnogi se, verovatno, sećaju pokušaja Miodraga Pavlovića da stvori pesničku školu. Školu jeste stvorio, ali pesnike nije). Ali, zato se mnogi mogu naučiti da čitaju komedije i to na posebne načine: kao dramaturzi, kao reditelji, kao glumci, kostimografi, scenografi, kompozitori…

Ne mogu svi biti korifeji, ali ne mogu svi biti ni članovi hora. I za to je potreban dar, i to se zna još od VI veka pre nove ere.

Savremenoj komediji, uz svu elektroniku i ostala sokoćala kojima danas gotovo sve pozorišne scene raspolažu, možda nije neophodno jedinstvo vremena, mesta i radnje, ali joj je neophodno jedinstvo pisane reči, izgovorene reči i radnje. Dakle, jedinstvo pisca, glumaca i reditelja. I, naravno, publike. Ako se svi ti elementi dobro spoje, komedije ima. “Običan ~italac”  komediju čak i ne prepoznaje dok je čita. Ali, “običan gledalac” odmah vidi i nepogrešivo prepoznaje komediju, i razlikuje je od lakrdije, dnevno-političkog humora, takozvane političke satire, cirkusantskog trika, “dramatizovanja” viceva i vulgarnih šala i pošalica.

Dobra komedija nije šala. To je ozbiljan dramski tekst. Nisu badava u Atini, na takmičenjima u čast boga Dionisa, prema pravilu uvedenom 501-500. godine, od dramskih pesnika zahtevali za takmičenje po tri tragedije i po jednu satirsku igru, a od komediografa samo po jednu komediju.

Komedije ne znaju da čitaju ni oni koji ih pišu. Jer, uprkos poznavanju svih pravila dramaturgije, pisci u suštini zaista ne znaju kako uspevaju da napišu komediju, naročito dobru komediju. Ali, zato se može naučiti kako se čitaju komedije. Za to postoje škole.

Pisanje komedije je umetnost. Čitanje komedije je nauka o dramskoj, komediografskoj umetnosti. Izvodjenje komedije je umetnost reprodukovanja književnog dela, odnosno jedne književne vrste iz oblasti dramskog književnog roda.

Komedija koja je smešna samo kada se čita obično i nije prava komedija, ili je takozvana lezedrama , odnosno drama za čitawe, što unapred kazuje da se radi pre svega ili iskqučivo o verbalnom humoru! A, verbalni humor nije osnovna kategorija komedije. U osnovi svake komedije, kao i svake drame je najpre radnja i osnovna priča, a zatim su to dogadjaji, situacije, karakteri, mentaliteti. Sve se to može prikazati na hiljadu razlčitih načina, ali to nema nikakve veze sa piscem, već ima veze sa pozorištem. Kod nas, na žalost, ima veze i sa klanovima kojih ima više i stvoreni su iz različitih interesa, ali uglavnom funkcionišu po sistemu: ja tebi – ti meni. Ili, kako reče, istina povodom fudbala, Matija Bećković:  “Koga Beograd ne lansira, taj ne može postati zvezda”.

Ali, ima svakakvih zvezda, pa i onih koje samo jednom trepnu i nestanu, makar ih lansirali i Beograd i Vašington, i Evropska Unija zajedno. A, ima i onih koje ne stignu ni da trepnu, a već su se ugasile. Prave zvezde traju, i jeste ih, uglavnom, lansirao Beograd, ali iz Požege, Lajkovca, Vršca, Užica, Čačka, Kraljeva, Kruševca i ostalih srpskih i inih “provincija”. Šta bi bio, na primer, Zoran Radmilović, da je ostao u Zaječaru? Ali, šta bi bio i Dušan Kovačević da je ostao u Mrdjenovcu ili Šapcu? Ili, da mu se nije dogodio Zoran Radmilović koji se u “Radovanu Trećem” držao Dušanovog teksta, koliko i pijan plota – nije mogao da ga preskoči, ali često nije mogao ni da ga se dohvati ili da se nasloni na njega.

Bilo je, naravno, i glumaca koji nisu preskakali ni jednu repliku, ali njih svi preskaču.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*