КЊИГА КАО НАДА (КОЈА ПОСЛЕДЊА УМИРЕ)

Један дан на сајму књига у Београду

На Св. Петку, октобра 2018/7527. године

Пише: Раде Милосављевић

Годинама планирам да Међународни сајам књига у Београду посетим дан, два по отварању, средином недеље, када нема велике гужве. Али, увек има нешто прече, па се стално понавља да то буде субота уочи затварања. А ова, на Свету Петку, била је као да је судњи дан, као да је цео Београд и пола Србије некуд кренуло. Миле аутомобили у свим правцима кроз главни град, ништа боље није ни у близини и око сајмишта. Да ли је то био ђачки или студентски дан за обилазак 63. по реду сајма књига не знам, али је изгледало као да су све школске установе из Србије дошле баш ове суботе да разгледају шта то издавачи нуде. Било је као на „шабачком вашару“ осим што није трештала музика. Требало је стрпљења, прво да нађете штанд који вас интересује, а затим и да дођете на ред да погледате шта се то налази на пуним столовима. Био сам и љут и позитивно изненађен. Па кад ме је срџба прошла, што сам изабрао баш суботу, обрадовао сам се што у реци људи готово сваки други носи по кесу са купљеним књигама. Помислио сам у тим тренуцима да има наде за књигу и културу. Јер, просек старости људи око мене, онако одока, није био већи од двадесет четири, пет година. Није, дакле, све изгубљено, није све у виртуелним књигама и интернет читању. Гурају се млади од штанда до штанда без мобилних телефона у рукама, прелиставају књиге. Једну младу девојку сам посебно запазио, ваљда су нам се на оноликом сајамском простору четири, пет пута укрстили путеви, сваки пут са кесом у руци богатијом за још једну књигу.
А понуда је, чини се, никад већа. Заступљени су сви жанрови што само говори да ће баш свако моћи да нађе оно што га интересује. Међутим, стање у култури нити је могло да се промени преко ноћи, нити сме да се заборави оваквом идиличном сликом. И баш зато, на неколико места организоване су трибине, такозвани округли столови, са солидним интересовањем посетилаца сајма, на којима су познати писци и други учесници,између осталог, говорили о све тежим временима за књигу: како наћи новац за њено објављивање, али и издавача који је спреман да је објави. Јер, чињеница је, само мали број писаца има ту привилегију.
Завирили смо и „испод крова“ хале број четири, у простор где се нуде „половне“али и нове књиге, још неотворене. Поједине, без обзира на старост, држе своју цену, али није била мала понуда и потпуно нових, за сто динара по књизи или за 150 динара ако купите две.
Оно што је такође карактеристика овогодишњег сајма је велики број издавача из Србије, региона и света: 980 укупно, односно 488 директних учесника, али и велики број писаца који је током осам дана сајма био у Београду. Прошлогодишњи број посетилаца надмашен је већ дан пре затварања. Нећу намерно посебно да наглашавам ни једно име, јер то и није био циљ овог осврта, осим да је земља, почасни гост сајма, ове године била Краљевина Мароко а да ће следеће то бити Египат.
За крај, порука која је доминирала на једном штанду а која би могла да буде и порука овог текста: „Остати равнодушан према књизи значи лакомислено осиромашити свој живот“. Ово су речи великог писца и нобеловца Ива Андрића које, судећи по посети овогодишњем сајму, неће остати само као мисао прохујалих времена. Књига (култура) данас преживљава тешке тренутке, али остаје као нада која последња умире.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*