Како надживети заборав?

Борислав Бора Р. Младеновић (1881-1915),
учитељ, преводилац, педагошки писац

пише : Нинослав Станојловић, историчар јагодински

Трудећи се, свесно и несвесно, да отргне од заборава бројне значајне, а данашњим нараштајима, непознате Јагодинце, потписник ових редова је, верно следећи своју дугогодишњу историографску мисију, дошао до имена Борислава Боре Младеновића. Иако је остао у сенци свог брата др Војислава Воје Младеновића (1884 – 1964), знаменитог српског педагога и просветног делатника, сматрамо да кратки Борин животопис, који следи у наставку, завређује и ширу пажњу, од дужног обзира, који смо му указали, истражујући његов живот и рад.
Борислав Бора Младеновић рођен је 16. априла 1881. године у Јагодини, од мајке Јелене и оца Ристе, пекара јагодинског. Основну школу учио је у Јагодини, а гимназију похађао у Београду и Зајечару. Заједно са млађим братом Војиславом, уписао је тек основану Српску Краљевску Мушку учитељску школу јагодинску, поставши питомац I кола ученика, школске 1898/1899. године. Исту је завршио јуна 1902. године, положивши учитељски испит зрелости, са општим успехом – 4, 58 и оценом владања – 5.
Као заступник учитеља и учитељ радио је у селу Белици, округа моравског, од 1. септембра 1903. до 31. августа 1904. године, када је премештен у село Главинце, истог округа. Одатле је 1. августа 1907. године, по молби, постављен за учитеља и управитеља школе у селу Врановцу, моравског округа, заједно са учитељицом Спасенијом Буквић, из школе лозовичке, округа смедеревског. Наредне године, венчаће се са поменутом колегиницом. У наредних пет школских година, основао је у Врановцу Земљорадничку задругу, две Стрељачке дружине, сеоску библиотеку и Вечерњу школу.
У врановачкој школи радио је све до 24. августа 1912. године, када је премештен, заједно са супругом, у Азању, округа смедеревског, да би 1. фебруара 1914. године, био постављен за школског надзорника у Феризовићу (Урошевцу). Истим указом је и Спасенија Младеновић добила место учитељице у овом месту. Као учитељ остао је у лепом сећању и својим ученицима, али и мештанима свих села у којима је службовао. Из периода док је радио као школски надзорник, сачувани су подаци да се доста ангажовао око подизања нових школских зграда у Качанику, али и да је организовао веома успели концерт ученика из Феризовића и околине у београдском Народном позоришту.
Још као учитељац, почео је објављује преводе са руског и немачког језика и приказе књига, и то у сарајевској Босанској вили, 1899. и 1901. године, а касније и у другим тадашњим угледним стручним и књижевним часописима – Учитељу, Учитељској борби, Радничким новинама и др. Нарочити запажен био је његов рад Како посејеш онако ћеш и пожњети, објављен у првом годишњем извештају јагодинске Учитељске школе. Био је стални сарадник, од првог броја 1907. године, часописа Наша школа, који је издавао његов брат Војислав Р. Младеновић, тадашњи учитељ и потоњи доктор педагошких наука, уз назнаку да је током 1912. године, постављен за власника и издавача овог стручног гласила.
У својим радовима залагао се за побољшање положаја учитеља у друштву, реорганизацију учитељских друштава, нове захтеве у васпитању, сарадњу учитеља са широким народним масама, а познат је био и по сјајној и данас актуелној дефиницији ангажованости учитеља, која је пре једног века често цитирана. Она гласи – (…) Увек скромни у својим захтевима, недовољне свесности, а уз то ушушкивани идеологијом о светости учитељевог значаја и положаја, учитељи су склони да сваку новину у школском законодавству приме и топло је пригрле, придавајући јој често важност, коју она сама не може имати (…). Био је такође велики противник законске одредбе, по којој је први услов за добијање бољег учитељског места, старосна доб, о чему је често дебатовао.
Нарочито се истицао својим иступима на учитељским и радничким зборовима. Одличан говорник и без нарочите претходне припреме, умео је да придобије слушаоце за своје предлоге и идеје. Политички је био ангажован у Српској социјал-демократској странци. Извесно време обављао је и дужност секретара месне организације своје странке у Јагодини, а на парламентарним изборима 1908. године нашао се на листи Српске социјал-демократске странке, као њен кандидат за Свилајнац, делегиран од партијског окружног руководства. Недовољно познат у ресавском крају, иако је одржао неколико промотивних говора, у граду на Ресави освојио је само 16 гласова. Био је и јагодински делегат на Четвртом конгресу Српске социјал-демократске странке, која је, исте 1909. године, променила име у Српска социјалдемократска партија.
На почетку Првог светског рата мобилисан је као обвезник чиновничког реда и постављен за начелника војне станице у Урошевцу. Та мала станица, која се углавном бавила куповином сена за војску од околних мештана, добила је на значају крајем 1915. године, када се на просторима Косова и Метохије, обрела читава српска армија у одступању. Начелник урошевачке војне станице почео је да добија неостварљиве наредбе. Један виши српски официр затражио је од њега, да за пар дана набави преко четрдесет запрежних возила , што је било неизводљиво. Осетљиви школски надзорник Младеновић отишао је до надлежне команде, да би се пожалио, али је добио додатне критике. Извршио је самоубиство 12. новембра 1915. године у Урошевцу. Сахрањен је у Приштини, недалеко од тамошње цркве.
После Првог светског рата, његови родитељи Јелена и Риста, супруга Спасенија, ћерка Лела, браћа Живојин и Војислав и сестре Анка, Вука, Рада и Вида, пренели су му посмртне остатке у Јагодину, у породичну гробницу, на Старом гробљу. Брат Војислав Р. Младеновић посветио му је докторску дисертацију из области педагогије, под називом О основи науке о васпитању, коју је одбранио на Универзитету у Лајпцигу 1921. године. Поменута дисертација преточена је у истоимену књигу, која је доживела два издања, 1922. и 1932. године у Београду.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*