ЈОШ РЕЧ, ДВЕ О БАЈУ ЏАКОВИЋУ

Прошле године, неки дан после одласка Слободана Жикића, написао сам текст за портал „Српско перо“ и „Нови пут“ под насловом „Зашто одлазе најбољи“. Изгледа да сам у том тренутку пожурио јер нисам очекивао да ће, безмало, у току једне године да оде још неко из те бранше која је све ређа у овој средини – одличан новинар, одличан песник и прозни писац и одличан друг и пријатељ. А ево, само што је обележена годишњица одласка Слободана Жикића, напустио нас је и Бајо Џаковић. Тада сам за Слободана написао и следеће реченице, које у потпуности стоје и за Баја: „Оно што се не види кроз писану реч, Бајо/Слободан је био, пре свега, друг и пријатељ. Велики као кућа. Тих и одмерен. И кад је писао о нечему где је он био један од главних актера, себе није истицао. Ваљда је сматрао нормалним да је заслуга других значајнија, а да је он ту био само да помогне, без да му се истиче име, иако је код неких догађаја његова улога, ако не значајнија, била најмање једнака осталима. Једноставно, био је такав…“
Баја сам упознао када је имао само неки месец више од седам година. Полазио је у први разред основне, а ја у други средње. За мене је тада био само дете моје библиотекарке, где сам га и виђао одлазећи по књигу за лектиру или да прочитам новине јер су тада библиотеке биле истовремено и читаонице где се поред књига и новина играо и шах… Много година касније, пошто се он са мајком Даницом задржао само годину дана у Деспотовцу, живот нам је поново укрстио путеве. Тада је Бајо већ био ученик Учитељске школе у Светозареву, а ја новинар Радио Светозарева и Новог пута. Појавио се млад песник, веома талентован са једном од првих награда којег је требало представити у једној од радио емисија тог типа. Касније су се наша дружења наставила, приликом додела песничких награда или разговора у студију, а потом, када је почео и сам да ради као новинар, и у редакцији… И трећи пут, после пуне две деценије, када сам се чешће из иностранства враћао у родни крај, наше дружење је настављено приликом припреме за штампу моје прве књиге чији је Бајо био један од рецензената. Од тада, па све до јуче, било смо свакодневно у контакту око нових књига или око текстова које сам објављивао у порталу „Српско перо“ чији је Бајо био уредник… Разговори са њим никада нису били досадни јер је био права енциклопедија и веома познат и поштован у књижевним круговима Србије. А лично, као велики заљубљеник у бокс, волео је да се присећа свих мечева и свих боксера златне ере БК „Каблови“. Ту му није било премца. Чак је и са многима изван Јагодине одржавао контакте. За податке о њима није требало да имате компјутер, Бајо је све имао у малом мозгу. Што се тиче песништва, препознавао је сваког аутора иако је пред собом имао само текст песме, без имена аутора.
Крајем пролећа ове године, наш колега Александар Аврамовић написао је једну пригодну песму поводом јубилеја Учитељске школе (120 година) и Факултета у Јагодини (25) година), седео сам код Баја и показивао му неке текстове за Портал када је он у мојој фасцикли приметио и тај текст без имена аутора. Погледао га је, у први мах мислећи да је то нешто моје што треба да му покажем, прочитао и рекао – одлична песма, а затим, после мале паузе, додао – ово је Аца написао… Једноставно, у томе му је било мало равних… Све је то било ове или крајем прошле године. И његова књига и моја неки месец касније. И промоције у Библиотеци „Душан Матић“ у Ћуприји и винарији „Пиано“ у Јагодини и.., а највише у ресторану „Легенда“ у Никчевићевој, на тераси испред улаза, где смо проводили сате и причали о песмама и кратким причама, будућим књигама, спорту а пре свега о порталу „Српско перо“ које је желео да уз мало пара из поморавских општина претвори у уважено електронско гласило. Планова је било, али не и времена. Отишао је прерано да нас заједно са Слободаном одозго надгледа.
Бајо,чинио си много за друге, ваљда се пријатељство у томе огледа, али мало за себе. Изненади сада себе па се сутра појави на сопственој сахрани. Направи изузетак, буди први којег ће Бог васкрснути, јер ми још нисмо себе убедили да си отишао заувек. Био си велики пријатељ. Волео бих да сам ти бар мало узвратио, али све ми се чини да сам могао много више. Хвала ти на свему и нека ти душа нађе место у рају, јер си ти то заслужио. Амин.

Раде Милосављевић

1 Comment

  1. Poslednji pozdrav dragom kumu i voljenom prijatelju Baji od Mire i Petka iz dalekog Toronta, Vec nekoliko dana mislim o tebi i vremenu koje smo pfoveli zajedno trazim po papirima tvoj telefon i veceras Mira procita na face buku strasnu vest, Dragi kume neka ti je laka zemlja, Vole te Mira i Petko,

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*