IZ PROSLOSTI STARE JAGODINE

Душан Срезојевић (1886 – 1916), кратковеки  песник громких строфа

 (поводом 130 година од рођења и 100 година од смрти)                 

Pise – Ninoslav Stanojlovic

ninoslavstanojlovic

Дугогодишња непознатост и непризнатост живота и дела Душана Срезојевића, професора по наобразби и песника по вокацији, не лежи у чињеници да је умро млад, већ стога да је био несхваћен од савременика.

Рођен је 12. октобра 1886. године у Јагодини, као треће, од седморо деце, својих родитеља, мајке Драгиње-Драге, рођене Гајић, и оца Димитрија Срезојевића, механџије јагодинског. Уз опаску, да Срезојевићи потичу из села Пожарана, близу Тетова, одакле се, први од њих, Димитријев стриц Сима Срезојевић, доселио у Јагодину још почетком педесетих година XIX века, отворивши механу.

dva-pucnja-bajo-nenad-smanjio

Након завршене осмогодишње школе и четири разреда ниже гимназије јагодинске, Душан наставља даље школовање у Другој београдској гимназији, где је матурирао школске 1905/1906. године. Након неуспеле молбе срезу топличком за стипендију на бечком Медицинском факултету, уписао је српску књижевност на београдском Филозофском факултету, где се припремао за просветарски позив, будући да је могао, по дипломирању да предаје српски језик, француски језик и националну историју. Током студија упутио је пар молби Министарству просвете за наставак студија у иностранству, али су му све одбијене.

Прву песму „Позив“ објавио је 1908. године у гласовитом „Српском књижевном гласнику“, који је уређивао знаменити Јован Скерлић, да би наредних неколико година своју поезију презентовао преко страница, такође оновремених значајних књижевних (и иних) часописа, почев од „Босанске виле“, „Бранковог кола“ и „Борбе“ до „Новог времена“ и „Звезде“.

Још као апсолвент, указујући надлежнима на тежак материјални положај, постављен је за суплента у ћупријској гимназији, почетком 1911. године, али је због вербалног сукоба са директором ове просветне установе, убрзо остао без посла. Дипломирао је јуна исте године и затражио молбом запослење у IV београдској гимназији, али су га просветне власти послале у II крагујевачку гимназију, где је од септембра 1911. до јануара 1913. године, предавао српски и латински језик. Управо у Крагујевцу 1912. године, објавиће своју прву прву (и једину) песничку збирку „Златни даси“, која је садржавала двадесетак песама и пар прича. Иста је различито тумачена, како на седницама гимназијске литерарне дружине „Подмладак“, где су је ученици сјајно прихватили, за разлику од својих професора (и ауторових колега) који су је критиковали, тако и у ондашњој културној (читај књижевној) јавности, где је кроз три приказа, хваљена и куђена.

У то време теже оболева на плућима и за време ферија у својој родној вароши, пише молбу министру просвете за премештај у Јагодину, наводећи као аргументе дијагностиковану болест (због које често изостаје са наставе), старе и болесне родитеље и лоше материјално стање. Након скоро пола године, коначно му је молба уважена и у јануару 1913. године, бива постављен за предавача француског језика у јагодинској гимназији. Међутим, због погоршаног здравственог стања, готово и да није ишао на посао, док ће догађаји који следе, дефинитивно утицати да напусти професорску делатност и почне са озбиљнијим лечењем (често, не својевољно).

Крајем фебруара 1913. године, у једној јагодинској бријачници, извређао је коњичког официра српске војске, који се обрео у вароши на Белици, на повратку са Једрена. Несретног песника изнели су из бријачнице, онесвешћеног од батина. Али то није био крај недаћама у које је све више упадао. Током фебруара и марта исте године, Душан је упутио десетак писама љубавне садржине Јованки, ћерки дворског апотекара Јована Ђурића, коју је, као студент, приватно подучавао француском језику. У исту београдску госпођицу је, пар година раније, такође био заљубљен и принц Ђорђе Карађорђевић.

Све би ово било нормално, да се Јованка није, претходне године, удала за београдског јувелира Кочу З. Поповића, што није спречило Душана да оде до куће породице Поповић и својој неузвраћеној љубави поклони букет цвећа. Случај је хтео да се у том тренутку појави Јованкин супруг, који је удварача одвео у полицијски квартир. Исте ноћи, песников брат Никола Срезојевић, студент права, посетио га је у притвору и  донео му телеграм, где је писало да им је отац на самрти и да се хитно врате у Јагодину.

Само пар сати после сахране оца Димитрија, 6. марта 1913. године, јагодинска полиција Душана стражарно спроводи у Београд, на основу акта министарства унутрашњих дела, иза кога су стајали Јованкин отац и супруг. Трочлана лекарска комисија га прегледа и издаје дијагнозу paranoia persekutaria (манија гоњења) у упућује у Душевну болницу, где је боравио до 25. јуна 1914. године. Укупно 454 дана.

За то време, престоничка и провинцијска штампа указује серијом чланака на тужну Душанову судбу. Наслови истих довољно говоре :  „Држите их. Некролог живом“, „Затворен у лудници. Где је Душан Срезојевић?“, „Трагедија једног суплента“, „Зашто је затворен Душан Срезојевић?“, „Живи мртвац“ итд.

Само три дана после повратка у Јагодину, недовољно опорављеног Душана сналази још једна трагедија. Умире му брат Никола, од туберкулозе. Овај догађај га још више баца у депресију и немир.

Јагодина, октобра ратне 1914. године. Седећи у чувеној овдашњој „Шареној кафани“ Душан се посвађао са келнером, да би извукао револвер и испалио два хица у ваздух, након чега је био приведен и краће време боравио у затвору. По изласку из затвора психичко стање му се видно погоршало. Ишао је по јагодинским кафанама и говорио да је измислио справу за лет у космос, као и апарат за читање људског ума, који је касније усавршио, тако да је исти могао да разграничи добре од злих људских  мисли.

Враћен је у београдску Душевну болницу 7. маја 1915. године, где је извесно време био затворен и у кавезу, који је висио са плафона. Повремено је писао и дневник, који је уништио, пред смрт. У лудници је провео укупно 671 дан. Умро је 15. јануара 1916. године и сахрањен на београдском Новом гробљу. Десетак година касније, његови посмртни остаци су пренети у заједничку гробницу, јер није имао ко да плаћа гробљарину.

Душан Срезојевић, неправедно скрајнути песник без гроба, споменика и икакве фотографије, који је са неколико песама (које су представљале поетски међаш и претечу авангарде),  досегао врхове српске поезије, много година после смрти, књижевно је васкрсао (нарочито, преко његове „Безимене песме“) благодарећи антологијама и историјама наше књижевности, чији су приређивачи и аутори били Богдан Поповић, Божидар Ковачевић, Васко Попа, Зоран Мишић, Предраг Палавестра, Мидраг Павловић и други. Посебно треба истаћи племенито делање Драгутина Огњановића, који је Душанову једину песничку збирку „Златни даси“, заправо пар сачуваних примерака, затрпаних пригушеном библиотечком прашином, наталоженом од 1912. године, извукао на светло дана и  уз пригодне коментаре, објавио 1975. године, у Крагујевцу. Иста је доживела још једно издање, под именом „Златни даси и друге песме“, приређивача Миливоја Ненина и Зорице Аџић, објављено 2008. године у Београду.

Душану Срезојевићу се Јагодина достојно одужила, нарочито његова браћа по перу, овдашњи књижевници. Уз пригодну опаску да у родном граду ниједна улица не носи његово име, за разлику од Београда. Књижевни клуб „Ђура Јакшић“ , који, већ шест деценија, окупља културне делатнике из Јагодине и Поморавља, установио је од 1989. године, књижевну награду „Душан Срезојевић“, која се додељује за најбољу књигу песама рефлексивне или метафизичке тематике, објављену на српском језику, у протеклој години.

Деценију касније, ратне 1999. године, етаблирани јагодински новинар и књижевник Бајо Џаковић  објавио је документарну радио – драму, која говори о једном догађају из бурног живота Душана Срезојевића, под називом „Два пуцња у Шареној кафани“, док су се такође Јагодинци, млади редитељ  Милан Јовановић и искусни глумац Саша Торлаковић (у улози Срезојевића), као и доказани организатор Мики Андрић, одужили знаменитом песнику  телевизијском драмом „Заточеник“, емитованом на БК телевизији, 2008. године. Исте године изашла је збирка приповедака „Молски акорди“ угледног крагујевачког и српског књижевника Мирка Демића, која је завредила престижну  „Андрићеву награду“. Један од јунака истоимене приповетке, која је насловила збирку, управо је Душан Срезојевић, чијим стихом и почиње. Поменута Демићева књига заслужила је и друго издање, наредне 2009. године.

Годину дана  касније репринт – издање збирке „Златни даси“, уз краћи осврт на Срезојевићеву песничку делатност,  издала је Гимназија „Светозар Марковић“ у Јагодини, под уредништвом мр Томислава Петровића, познатог јагодинског књижевника.  У последњих пар година, потписник ових редова је аргументовано и надахнуто беседио о животу и делу Душана Срезојевића, на два омажа истом и то 2011. године, у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу (поводом 125-годишњице рођења и 95- годишњице од песникове смрти) и 2012. године у Књижевном клубу „Ђура Јакшић“ у Јагодини  (а у поводу једног века од изласка збирке песама „Златни даси“).

Надамо се да ће будући, далеко приљежнији и педантнији, истраживачи и тумачи биографије и дела песника Душана Срезојевића, увелико надмашити наше скромне покушаје да прикажемо животопис овог знаменитог Јагодинца.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*