ИСТИНА ЈЕ ИЗА БРЕГА

Пише: Раде Милосављевић

Када сам пре само четири године, пишући књигу о пореклу „своје породице“ од Винче до Ресаве, један текст насловио питањем „Зашто смо учили погрешну историју“ нисам ни сањао колико ће, за кратко време, ова тема почети да заокупља пажњу и обичних људи. Некако паралелно најновија открића на локалитетима у Србији, пре свега, у Винчи и локалитету Медведњак почела су да потврђују да је ток историје на овим просторима био другачији од оног који нам је из различитих интереса био наметнут. Томе је допринело и оглашавање огромног броја светских истраживача који су, поштујући науку, својим истраживањима ствари померили мало дубље у прошлост и мало више ка просторима данашње Србије о чему се овде у најмању руку још увек ћути. Реч је о значају ових наших локалитета и аутохтоности српских (словенских) предака на овим просторима. Зашто се већина представника званичне науке у Београду, најблаже речено, држи по страни и одриче таквих могућности наглашавајући притом да то са Србима нема никакве везе док сви около покушавају да та нова сазнања присвоје везујући их за своје народе је ствар за једну другу врсту анализе.

Иако је званична историја балканских народа коју данас познајемо, пре свега Срба, настала тек пре око 150 година (после Берлинског конгреса 1878. године), с циљем да Аустро-Угарској да легитимитет у колонизацији Балкана, при чему су Аустријанци измишљајући велику сеобу народа у седмом веку наметнули мишљење да ми нисмо овде аутохтони, да смо дошљаци, да смо „тиква без корена“ и да самим тим немамо право на државу (Балкан), ми и даље (једини), остајемо при тој лажи. Запањујуће је колико се наши историчари, археолози, лингвисти (част изузецима), слепо држе онога што су учили на факултетима или на чему су докторирали (углавном у Бечу), као да су патентирали формулу о настанку свемира а не да су тим парчетом папира тек стекли право да даље истражују и откривају нове истине. Моја два сусрета, са једним историчарем и једним етнологом пред пензијом, су ми показала да ће пре дати живот него да промене мишљење, или признају да нова сазнања треба да имају у најмању руку равноправан третман у тумачењу далеке прошлости.

Иоле озбиљан истраживач, ма које струке био, мора да буде свестан да без потпуног мултидисциплинарног приступа не може да сложи мозаик о нечему што је старо једанаест, седам, или пет миленијума на овим просторима. Тим пре што је кроз време, намерно или случајно, уништавано све што је имало везе са тим древним прецима. Данас можемо да набројимо најмање двадесетак научних грана чија сазнања треба сложити у тај један мозаик. На крају, сви ти путеви воде до Лепенског вира, Старчевачке културе и Винче, са све већим спознајама о континуитету до данашњих дана. За све осим за српске научнике. Али, то је питање за једну озбиљну државу и науку, што ми очигледно немамо, а ја ћу се у овом тексту позабавити „каменчићима“ у мозаику, а на сваком је од вас да их промислите прихватите или одбаците.

О великој сеоби и великом насељавању Балкана у седмом веку данас иоле озбиљнији научник у свету више и не размишља. Једноставно, нико нема ни један аргумент да је то било могуће у тадашњој непроходној Европи, да су читави народи са децом, женама и старцима и покретном имовином могли само тако да се дошетају на ове просторе притом, да их народи који су овде живели дочекају и „уступе“ своје домове и земљу без ратовања. То наравно не значи да се мање војне формације са члановима својих породица нису насељавале, било освајајући просторе, било да су остајали да живе овде ратујући на страни староседелаца. С друге стране, све више је аргумената да су преци тих твораца савремене историје коју смо учили управо уништавали и убијали све што је припадало аутохтоним Балканцима, називали их ми Словенима или Србима или прото Словенима или прото Србима свеједно, само зато што је то био народ који није био ратоборан који је своје постојање заснивао управо на начелу, суживота с природом, ослушкујући и тумачећи је, као и свет око себе. Код Винчана свест о заједничком пореклу је била изразито изражена, гледајући на свет као јединствену стварност где све има своје место, на човека као слику макро и микро космоса…

Наравно, било би исувише наивно рећи – ми смо једини потомци Винчана. Исувише је мешања народа било на овим просторима, исувише ратова, мањих долажења и одлажења да би смо за било шта могли да будемо искључиви. Једно је сигурно, данашње нације и њихово порекло никако не треба гледати кроз политичку организацију простора, а још мање кроз религијску припадност. И једно и друго нисмо бирали, рођењем на једном простору једноставно је то тако. То, с друге стране, не значи да нисмо генетски исти народ, истих предака, са истим или веома сличним генетским кодом. Балкан је управо права слика тих „различитости“ и у исто време истоветности. Готово миленијумска борба три главне религије на овим просторима али и великих освајача да присвоје овај простор стварала је и слику коју је јачи у тим борбама желео да прикаже онаквом каква је њему одговарала. И то траје до данашњих дана. Кад год је то било могуће, трагови истине су уништавани, спорадичним открићима се одмах изналазило другачије тумачење, а оно што баш није могло да се прикрије, уценама је затрпавано или је претварано у заједничко наслеђе без националног обележја. У том смислу много тога се десило не тако давно, у деветнаестом и двадесетом веку: уцена Карађорђа да се одрекне старог календара, инсистирање после Берлинског конгреса на другачијој балканској аутохтоности,, спаљивање или одношење важних старих докумената и, на крају, наметање Србима два римска (читај: католичка) календара: једног званичног који користи данас цео свет (Грегоријанског) и другог, тобоже старог српског (Јулијанског), који сваког 13. на 14. јануар обележавамо као „српску нову годину“ бришући из памћења наш прави стари календар по којем смо сада у 7527. години, календар који је старији и од кинеског и од јеврејског.

Најисправније би било рећи да је Винча била центар настанка цивилизације чији смо и ми један огранак који је имао срећу и да остане и живи на огњиштима својих предака. А хоћемо ли коначно да то схватимо, хоће ли наша званична историја престати да се додворава разноразним западним политичким опцијама и, хоћу да верујем не намерно, и верској ватиканској, то је питање за озбиљну државу што ми свакако нисмо. Све дотле учићемо лажну историју, школоваћемо кадрове по укусу и вољи запада… и полако нестајати…

Винча датира око седам и по хиљада година од данас уназад, која случајност, као и стари календар који сада бележи 7527. годину. Замислите, само ћу навести нека обележја и догађања у периоду Винче на том нашем Дунаву, коју богату прошлост крије овај простор који је све мање тајна: прво топљење руде на свету, прву металургију на свету, прве знакове писмености на свету, први точак са осовином на свету (не у Сумеру него овде), први календар на свету. Затим, само на једном локалитету, Медведњаку (код Смедервске Паланке), нађено је више фигурица за ту епоху него у целом свету заједно. Да не заборавим и риболико камено биће, један од симбола Винче и Лепенског вира нађено је на Дунаву и датира из периода пре Сумера (древни народ Месопотамије, данашњег Ирака). И најзад, оно што је до сада готово било јерес рећи јавно ризикујући да будеш незналица, грчка и римска цивилизација су настале на развалинама Винче. А. усудићу се да кажем, да је и хришћанство настало на култним вредностима винчанске културе и веровања и начина живота. Та сличност са веровањима и обредима које су имали Винчани и данашњи хришћани је запањујућа, нарочито код православних Срба код којих је то готово исто само са другим именима. За мене нема сумње да су и свете књиге писане по „кодексу“ живота и понашања старих Винчана.

Оно што су данашња обележја, везана искључиво за наш српски народ, је, пре свега, тројство или број три као божији печат универзума: вода (течно стање), лед и пара, чине јединство али су истовремено и стања свако за себе; затим слава, породични култ предака који такође датира од Винче На пример, путник намерник који нам долази на славу може се тумачити и као божији изасланик који нас посећује. Дакле, сви поменути обичаји су доласком хришћанства само мало модификовани, али не и измењени. Затим, четири оцила са четири окренута слова „С“, како ми то тумачимо иако то означава нешто друго, су такође симбол из времена Винче, цивилизације пре Сумера, Египта, Индије и Кине…

Најгрубље (погрешно) тумачење историје је свакако да ми, Трачани и Илири немамо ништа заједничко и да не припадамо истој генетској линији. Није једини, али је ту заблуду свакако најбоље објаснио Марио Алинеи (92), италијански филолог и палеолингвиста који је о томе писао истакавши да је појам Трачани само име које је Херодот да Словенима и да се не ради о посебном народу. Прича за себе је деветнаест римских царева рођених на тлу данашње Србије, чије порекло олако и површно тумачимо…

И, најзад, о наслову ове приче: „Истина је иза брега“. Када су из дневнополитичких разлога почели да нам продају маглу о нашем доласку с оне стране Карпата, без икаквог историјског доказа и објашњења како је технички та „сеоба“ могла да се реализује, било је умесно поставити питање ко и где је дошао! Ако је цивилизација настала на нашем Дунаву, у Винчи, гледано из угла неких народа на истоку и северу са којима смо генетски исти или слични, тачно је да су они отишли одавде, ширећи цивилизацију ка истоку и северу, па је такође логично да су они дошли у пределе које данас насељавају с оне стране „Карпата“. Али не ми, осим мањих војних формација са породицама о чему сам писао на почетку. Дакле, истина јесте иза брега, али зависи одакле се и зашто тако гледа!

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*