ИНТЕРВЈУ ИВАНА ЛАЛОВИЋА СА ЧЕДОМИРОМ ЉУБИЧИЋЕМ

Иван Лаловић: Након више година објавио си књигу песама, да ли си проналазио песме, или су песме куцале на твоја врата?
Чедомир Љубичић: Збирка поезије: Управљање доколицом је, до сада, моја шеста песничка књига, а од објављивања претходне књиге Прасак малих мисли прошло је скоро осам година што је, заиста, недопустиво много времена за неког ко живи за поезију и који свакодневно осећа да јој је дужан и да би био најгори човек на свету ако бих је занемарио. Међутим, обзиром да сам, да сам доста ангажован на пољима прозе и књижевне критике, Управљање доколицом није могла доћи раније. Упорно и стрпљиво је чекала у неком невидљивом ћошку и чекала своју прилику. Повремено је бацала своје севове, искрила и жарила и тако ми послала неколико кључних песама из ове књиге. Већ одавно сам дубоко уверен да песма тражи песника, а не песник песму. И у домаћој и у светској књижевности постоји безброј примера да је одређене песме могао написати само тај песник који ју је написао и ниједан други.
Иван Лаловић: Како би одредио свој песнички опус у контексту савремене поезије, у ком правцу кормиларе твоји стихови?
Чедомир Љубичић: Још пре објављивања прве књиге 1994. године, још из времена када сам писао рок поезију и био, искључиво, рок песник па све до данашњих дана експериментисао сам са свим видовима песничког изражавања. Највише ме је к себи привезао бели стих а, интимно, најдражи ми је везани стих. Дакле, писао сам и рок поезију, љубавну, рефлексивну, имам и циклус родољубивих песама, имао сам, чак, експеримент са читавом књигом религиозне поезије од које сам на крају одустао. Тренутно за себе могу рећи да сам песник рефлексивне, филозофичне поезије, мало тамније и песимистично обојене. Да ли ће тако остати у будућности видећемо. И поетски дресови као и саме песме слећу на тело песника без икакве његове контроле. Но, док сам жив сањаћу о томе да напишем велику и значајну љубавну песму, али нећу покушавати да је напишем док ме она сама не пронађе.
Иван Лаловић: Како оцењујеш допринос твоје генерације српској поетској сцени, и шта је то издваја у односу на друге генерације песника?
Чедомир Љубичић: Свака генерације песника има своје особености, врлине и мане, успоне и падове, грандиозне поетске величине као и заблуделе синове и кћери. Срећне и уклете. Наравно, на све то су утицале разне околности: животне, друштвене и политичке. Моја генерација песника је, чини ми се, подсвесно, а почесто и врло свесно сањала да живи и одживи слободу које није било много, а нема је ни данас. Ипак, та генерација је врло храбро, без копмлекса и вишка компромиса ступила на српску песничку сцену. Издвојио би у тој плејади песника рођених с краја шездесетих и почетка седамдесетих – Горана Лабудовића Шарла, Дејана Алексића, Лелу Марковић, Тању Милутиновић, Ану Ристовић, Дејана Богојевића као и нешто млађе – Мирјану Ковачевић, Ивана Лаловића и Бранислава Зубовића. То је генерација која је поштовала ауторитете али им се није клањала, није била снисходљива према њима. Сви одреда су били и остали самосвојни и истрајни у трагању за савршеним у песничком, а и ван песничком универзуму. На жалост, морам да кажем, да нас за разлику од од многих старијих песничких генерација разликује, роботизованост, одрођеност и одљуђеност. Али, у крајњем случају, зар то није случај и са онима који не пишу поезију?
Иван Лаловић: Признат си писац прозних остварења. Колико допушташ присуство поезије у прозним текстовима и обрнуто?
Чедомир Љубичић: Од свог првог објављеног романа: Пошаст у гостинској соби, па до данас прати ме критичарска замерка да имам поетску реченицу. То што они виде као замерку ја примам као комплимент јер баш та поетска реченица даје извесним прозним пасажима нарочити шарм и лепоту. Наравно, она се мора користити паметно, дозирано и када је потребно.Од суве, удрвењене прозне реченице се не може побећи, може се њен број умањити али не може се избећи. Е зато је потребна та поетска или, бар, поетизована реченица да читалац осети шарм, да га прелије истина о лепоти живота. У мојим песмама прозе готово да и нема, али има је тамо где је потреба за филозофичношћу са тамније стране досегла потребну температуру исписивања. Поезија је за мене увек представљала савршен бег од наметнуте дисциплине, реда, постројавања, марширања, груписања у крдо. Оаза слободе која се може доживети у стиховању не може се доживети ни на једном другом месту осим у поезији.
Иван Лаловић: Шта је следеће што ће нас обрадовати из твоје списатељске радионице смештене у тихој улици, на београдском Сењаку?
Чедомир Љубичић: Моји налагеровани рукописи су попут карата у рукама каквог картароша. Бацићу ону која је најсврсисходнија или ону коју морам. Пошто имам спремна два романа, једну збирку прича и избор песама из досадашњег песничког опуса, бацићу на сто ону коју морам. Звучи апсурдно али је тако јер су време и околности с којима се хрвају књижевници управо такви. По неким мојим очекивањима прво би требали да се појаве роман или збирка прича али како је још све поприлично неизвесно сачекаћемо још неко време на јасан одговор. Истина, Сењак је моја велика инспирација и у прози и у поезији. У поезији сам му посветио једну или две песме, али га у прози има далеко више, нарочито у романима, што објављеним – што необјављеним. Као што постоје песме које могу написати само одређени и одабрани песници, тако постоје и места на којима неки писци могу да стварају. Што се мене тиче, ја то могу само на Сењаку.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*